Странице

уторак, 25. новембар 2014.

Скоројевић

Сада знам зашто нисам волео позориште као млађи. Није због преглумљивања, ни због негде ишчитаног става о позоришту као трећеразредној уметности, једноставно тада нисам имао шта да обучем! За карту сам се и могао снаћи, али нисам желео да позајмим капут, ципеле. Било би то као да изнајмљујем део себе који, знао сам, још дуго нећу имати барем не о сопственом трошку; "углађено ја" које држи кожне рукавице, карту и чека само да представа почне.

понедељак, 03. новембар 2014.

Ми сиви и они боје беж

Када би цео свет требало поделити на само две боје, на две сорте, били бисмо то ми сиви и људи боје беж. Од читавог спектра боја одувек ми се чинило да смо као људи баш тако изнијансирани (необични и обични, сиви-мистичари и беж-досадњаковићи). Заволео сам једног непознатог писца јер је имао наклоност према сивој боји, као боји страсти, боји линије женског деколтеа, чија га је дубина мамила тамом којим се завршавала. Са тим сам се у потпуности сложио!

уторак, 28. октобар 2014.

У одсуству

Откупљујем љубав годинама уназад, оним чиме се она, кажу, иначе не може купити-новцем! Пазарим ствари на велико, битно и небитно, утрпавам их људима драгим, само да не примете како ме нема. Заиграни као деца новом играчком, не чују врата на излазу и то да не знам када  ћу се поново вратити. За њих сам још увек ту негде и близак. Јесте да одавно не пијемо кафу сви скупа, али ту су скупоцене порцеланске шоље као поклон (да ме не забораве). И гомила неначетог кекса на тањиру, знак да фали онај ко га највише воли.
Поносан сам на себе-препродавца! Уваљам своје одсуство другима за трен, попуним празнине, али изгледа само онима који ме већ годинама познају, воле. Мада све исто одрадим и са људима мање битним, непознатим, ђавола, не иде!
За њих су моји поклони само роба и ништа више! Сувише су то нестрпљиви, себични људи да би ми љубав узвраћали и без мене крај њих.

уторак, 14. октобар 2014.

Увек иста

Има то нешто у њој! Знам да ни по чему није изнад мене, али уме да се постави тако. Кад говори, прска те речима као да фајта јефтину тканину. Док хода жустра је у кораку, вукла је поноситост у сваком свом гесту. Никад се у очи нисмо погледали, већ ме је некако нишанила, са страшћу сам ишчекивао да окине. Увек сам је дуго чекао да дође, каснила је из светог женског принципа. Говорила је све док је чекам, зна да је желим. Глупост! Желео сам је стално, понајмање кад бисмо договорили сусрет. Одсуство ме је њено прогањало, болело. Тада сам се осећао неискоришћено, никог није било да ме прогања супериорношћу, меље савршеном машином за потцењивање. Живео сам чекајући да ме се коначно одрекне. Тада бих са сигурношћу знао да сам ипак био део ње, да ме одбацује, одраста и да нестајем.

субота, 04. октобар 2014.

Идем ван по мало ега

Понестаје ми свега у кући: зејтина, шећера, највише ега! Досадило ми је да будем домаћица, хране спремачица, да живим само између оброка, ако их уопште неко похвали кад на храну навали! Опсесивна сам у скупљању зачина, једино сам њима умела да владам, зачиним дан, учиним да ствари буду баш по мом укусу. За вољење колико видим и немам дара! Нема те књиге у којој мера и поступци дају савршен "залогај", није да нисам покушала!
Пекла сам га на тихој ватри, наливала најфинијом чоколадом, јагодама га хранила, уз шампањац наду проливала, безуспешно! Није ме хтео! Его сам љути у џепу скривала, ко паприку за којом се посегне само у ретким приликама.  Док није учинио да се осетим јефтино и недовољно хранљиво за његову емотивну алавост. Од тада сам стално ван, не чекам га више за оброком, време ми не пролази у набавци. Опамећена налазим начина да му забиберим чорбу!

среда, 01. октобар 2014.

Док чекамо...

Баште су биле препуне доконих, здравих људи чије је око запињало о конобара, са значајном  недоумицом (да ли да поруче топлу или хладну нес). На другом крају града пулсирале су болничке чекаонице крцате оболелим, цупкајућим светом који је унезверно ишчекивао лекара. "Спаситељ" је сваког часа требало да дође, почне са радом, протумачи значајно нажвркане папире.  И као што сваки кафић има мангупа који је свакодневним испијањем најскупљих пића и поздрављањем шетача стекао репутацију инвентара, тако и свака болничка чекаоница има одомаћеног пацијента-скретничара.

четвртак, 25. септембар 2014.

Два смера

Затворила је врата за њим и пала. Одједном срце је постало једини орган који је осећала. Нарастала је у једно велико јецајуће куцало. Његов мирис вукао јој се по уплаканим рукавима. Стезала га је и молила да се врати. Џаба, већ се осећао на отето! Дохватила је албум пун слика и почела да цепа...Летеле су главе, пољупци, одвајале се руке. Лежала је у поцепотинама заједничких успомена  врелог дрхтећег тела. Увијала се у стељу фотографија као у ћебе, не желећи више да одатле устане! А и зашто би? Некада драг звук његовог мотора урликнуо је у непознато. Знала је да је то крај!

А он... Убрзо је поново заволео и преболео. Нова љубав наишла је као стопер и стао јој је! Није била она стара, ни лепа...али шта да се чека. Ускачи! Све зачкољице бивше везе стале су у гепек. Овога пута био је решен да успе. Пријала му је вожња у непознато. Осмех нове жене прогутао је све сузе бивше, купујући код њега све, чак и оно што још није стигао да јој понуди! Није је у потпуности осећао као праву за себе, али тренутак је био више него исправан. Проклето време искезило му се попут победника!  

среда, 27. август 2014.

"Црна кутија"

Свака љубав има иза себе бар једну кутију са презреним ситницама, стварима које су за нас под "менталним" кључем. "Црну кутију" што препуних уста ћути о нагорелим но ипак спашеним порукама, начетим па полепљеним сликама, никад више загрљеним играчкама, поклоњеној одећи која се свесно избегава. Све то убијено у афекту, сложено у болу и одомаћено од строгог недирања ипак постоји. Преживело је године са нама, а мимо нас! Научени да ту не виримо, некако живимо.
Сваки пут кад је у руке узмемо, уплаши нас осећај живости коју су нам ствари и лица са умрлих слика причињавале. И како је могуће да тамо нека кутија-злослутница куца живље и потресније од свега постојећег око нас. Је ли љубав заиста била осуђена да од силине свог ритма пресхне тако да нас у недоглед пече?
Срећа  да не спадам у оне уредне, што опсесивно поспремају живот по слојевима.
Боље за мене, што за половину крпица не знам где су сахрањење. Изроне неочекивано да подсете на узрок несреће, ту намигнемо једно другом као да се не познајемо најбоље и свако на своју страну...Тако је, ваљда, обома лакше!

среда, 13. август 2014.

За њу је љубав туђица

Имала је премало руку да ме загрли, прсте пуне важнијег посла...Чинило се да за све друго налази више страсти него за мене, та жена-особењак. Крајичком душе желео сам  да будем једна од њених обавеза  јер увек их је уредно завршавала, за њих је изналазила времена. Њој сам представљао љубав, а то је као да у стану чувате неку егзотичну биљку која не захтева превише неге, раскошна је, дивља и без заливања. Такав третман сам и ја добијао. Тражила је за себе мушкарце нимало тешке за одржавање. Живот јој је подвалио мене и моју  сорту. Био сам разочаравајуће обичан, а не егзотичан. Прилично неодрастао и детиње себичан у вољењу. Хтео сам сву пажњу њенога света и да будем дечак мажен на њеним крилима.
А она? Арогантно ме је љубила, у пролазу поздрављала, прерано је почела да ме подразумева. 

петак, 08. август 2014.

Књиге "тешкаши"

Има књига које се једноставно морају "гасити" другим књигама. Масивне у замисли самог писца оне нису лакши подухвати ни за најупорнијег читаоца. Њихови утегнути редови набијени смислом понекад вапе за млечном белином ширих прореда неког штива једноставнијег за читање.
Уколико правилно конзумирате такве књиге, користећи  "литерарни шејкер", не пропуштате прилику да ипак будете освежени, па опијени, и да се данима осећате на врење идеја које је прочитана грађа пробудила у вама. Пробајте! Држећи сатима прво једну па другу у рукама, пуштате књиге да се међу собом поштено одмере. У рингу ваших дланова потући ће се ликови, изгребати идеје, прокрварити мото, а пресудиће резонери када истеку све категорије времена и склопе се корице књига.

уторак, 15. јул 2014.

Знаш онај осећај...

Знаш онај осећај радовања због новина?! Кад једва чекаш да сване јутро да се на дневној светлости увериш у истинитост самог осећаја, да не мора нико да те уштине, продрмуса и освести. У детињству их је било туце, сад само покоји, обично сенка истинске детиње зарадованости. Као малом довољно је било да извадим зуб или да се ошишам па да читаву ноћ проведем  будан, са огледалом крај јастука, ишчекујући свој нови распоред у устима или фризуру. Тек  купљена гардероба, такође, спавала је са мном положена у облику људске фигуре. Упијао сам мирис још неношених ствари. Биле су најзад купљене и неистражене, требало им је дати форму. У својој првој заљубљености, сећам се новог, чудесног инсектаријума у стомаку. Ма, какви лептири, стоноге су ме мучиле, жмарце ми правиле, волео сам за сваку њихову ногу и више, био усплахирен и без сна. Ноћу ми је све ређе сан долазио на очи јер живео сам га на дану. А сада, баш пуно сањам и то осећаје, ваљда, их је толико заборављених у мени! Представљају ми се подробно као да се не знамо, а смеју се оним  давно извађеним зубима. Хм! Добро је, да ме стари осећаји радовања за ново, још једино у сну нису напустили! Знам то јер кажу други да се, врло често, будим са осмехом!

недеља, 06. јул 2014.

Пуштени

Многовољенима дозвољавам само једном да умру. Не враћајте се ако сте отишли, не зовите ако сте заћутали, не пишите ако сте руке склопили, сувише сам вам места дао, да не приметим сад када вас нема! Не могу више од једног пута да вас ожалим  јер "само још следећи пут" и мене ће нестати. Свакога дана другима, обичнијима  допуштам да се затамне и нестану из мог света, али их увече опет уведем у причу уз опрост. Вас, предраги моји, себично пуштам, заувек идите! Тако се мора са онима за које знаш да си их некада имао... имао само за себе!

недеља, 29. јун 2014.

Јер Бог је био такав преварант...

Накратко се са мном поиграо! Нисам видео кад је шеретски укрстио прсте иза леђа, поверовао сам да ме гледа као још једног од несрећника. Тајни осмех скрила му је брада, посматрао ме је испод ока. Све је заличило на састанак за посао, који сам очајнички желео. Квалификације ми и нису биле неке! Грешник из нехата? Да, тај сам, подвуците! CV је говорио сам за себе, да сам годинама улудо волео, без претходног искуства постао најбољи радник фабрике за производњу емотивног смећа. Кад се на крају угасила, била је то пропаст света, пропаст мене! Решио сам да наместо десет, пропишем једну своју заповест: Не заволи никад више, да не би поново био повређен. Владао сам се по њој док не стигох Њему на истину. Некa ми суди! Теглио сам све време само један грех-врлину, била је то љубав. Случај за ког анђели нису знали како да подесе тасове, на Њему је остало да доврши смицалицу, да ме отпреми ма где било. Осећао сам како ми оним "директорским" погледом сврдла чело и док му је осмејак пробијао напред, зачуло се само: "Добро дошао у нови крај, примљен си у Рај "!


четвртак, 26. јун 2014.

Раздужујем се

Раздужујем се...свим и свачим! Старим навикама, пргавим обичајима, ниским љубавима, болећивошћу...раздужите ме! Надаље бих да ходам чист као давно ишкрабан лист хартије, у коректору окупан, иживљен, али читав и за некога употребљив. Вратићу сваком дугове, осмехе ћу да исфалширам, пољупце вежбам да фалсификујем, добро ми иде преглумљивање другарства. Ево, Вам, ваше и хвала! Никад ми ни требало није, моје ми недостаје! Раздавао сам се и да се покупим треба ми вечност. Не, нису ово Попине крпице, ово је много више од одела, кожу сам своју подавао и све што под њом бије, да би вама топло било, у рукавицу сам се претворио, а ви? Ви ми је бацисте у лице!

уторак, 24. јун 2014.

Ситничарка

Заволео сам је јер је била ситничарка. Тако сам јој тепао у шали. Знала је да ме купује глупостима, тричаријама, на ситнице је вредност полагала, онеобичавала их. Осмех уз прву јутарњу кафу, миршљава коса увече на јастуку, стикер-поруке свуда по стану. Љутила се, такође, ни због чега. Зарез је могао да јој убије расположење само ако није био оправдан. Тражила је смисао у речима, месила их уместо колача, модлицама интерпункцијским их је секла, сервирала у најлепше изјаве љубави. Само је то и знала. У кухињи је била шепртљаста, али гутао бих је очима док ради. Опраштао сам јој сва незнања, била је моја дете-девојка. Бог ми је послао на чување. За његов анђеоски интернат била је дивља, помешали су је са тршавим анђелима-регрутима. Сва срећа пала ми је право у руке, без упутства и препоруке, још увек учим како се њена коса чешља...

четвртак, 12. јун 2014.

Тужибаба

Као мали знао сам да будем тужибаба. Часније занимање ми није падало на памет. Био сам најспорији клинац у екипи, увек саплитан и чвргама налупан... па сам дефицит у умешности да будем део игре, надомешћивао брзиним преношења притужби у свет одраслих суђаја. Био сам доколичар, дечјих чарки хроничар, осуђен да будем гласник. Нешто сам морао да радим док су се други безбрижно играли. Како би се сазнало ко је кога саплео у фудбалу и тај марифетлук одзвиждукао, или опсовао иза леђа комшију који се жали на буку, или у инат погазио цвеће пред зградом ( једину радост градских пензионера ), све захваљујући мени и мом дару да видим, чујем и прокажем. Родитељи другова радо су ме поздрављали, био сам њихов одашиљач, неко коме се могло веровати, за сваки абер помилован сам по коси. То ми је јако значило, јер нисам имао пуно другова... нисам имао ни једног да ме научи да ћутим и волим. Сад знам да прећутим, овај папир моја је тужибаба, а ви сте рука над мојом главом. Слободно ми лупите чвргу, навикао сам...

уторак, 03. јун 2014.

Рез по срцу

Нису ме учили како да преболим... Грешка!!! Говорили су ми само да волим. За такве наопаклије сад нема речи утехе. Само резови...дубоки, непрецизни, из нужде резови. Без освртања, преиспитивања, резови
увредама, шамарима, ноктима, чиме год. 
Онда мир и осећај олакшања, али само на кратко. Кад одресци крену фантомски да боле и жигају поново, то боли највише. А да крпим тек не умем ! Грозио сам се игала одувек, али ово ће ми шивење допасти шака. Поново да отмем конац судбине, суђаје да преварим да га не прекидају, крв своју да изушивам да се не пролива више, бол у љубав да вратим, несхватљиво да схватим.

недеља, 01. јун 2014.

"Богати"

Живе и једни и други, и они са дна и они "од горе". Сироти луксузним животом мамљени, миришу  га као скупоцен парфем који никада неће имати, окружени децом ( живим зидом глади), што гута наоколо очима пуним питања. Обесни презревши своју свемоћ пуштају да им обиље цури као дречав лак за нокте ког се брзо заситиш. Мимоилазе се свакодневно газећи кивно бетон. Погледи им се налазе у пролазу. Сироти застају на очима других, имућни крећу од ципела. Све док се не изубадају прекором, не престају. У двобоју зависти изгубе увек оскудније одевени, лакше их је и брже осудити, нема се ту на чему застати. Њихов једини бренд, богатима неразумљив, је наручје пуно дечје љубави, који се у стерилном потрошачком свету све мање и мање носи.

уторак, 20. мај 2014.

Стрпљење, моја најбеднија особина

На семафору мог карактера увек је зелено. Нема оног "Стани, луда главо, упропастићеш се! Сачекаj да дође твоје време!" Него све мора да буде одмах или никад!
И док сам тако хрлио за животом успевао сам једино да му се приближим. Уистину га нисам живео. Био је за длаку нестрпљивији од мене, бежао ми из рукохвата, дешавао ми се кад сам најмање веровао да га осећам. А да чекам да цео свет буде по мојој мери нисам могао. Довољно је било само она да ми буде потаман. Тако мало, но ипак пуно за добити! Није ми се остварило, а желео сам то нашироко. Она? Имала је стрпљења за сопствену непоправљивост и дочекала да ме изгуби. Свака јој част! Веровала је довољно "искрено" у нас, призвала нам пропаст.

среда, 14. мај 2014.

Чували су нас да будемо деца

Они су остарили, ми научили сами да се чувамо. Ти које смо увек осећали као јаче при грљењу, сад су крхки као сламке, бледи као сенке, срамота и жал над нашом снагом. Боље да су они остали прави, ауторитативни, по нас утешни, јер ми за те улоге нисмо одгајани. Чували су нас да будемо деца. Њихова деца! Е, како сад то чудно звучи, још чудније изгледа, јер кад нас човек погледа не би знао ко је ту чији утешитељ. Младост и старост у узајмном тапкању по рамену, и једна и друга неизвесно жмиркају. Са надом опљачканог, истресају из џепова време у ком је свакој улози одговарао костим. Наборани су тада били старатељи, а глатки и наивни једноставно збринути.

петак, 09. мај 2014.

Случајни пролазници

Пуштам живот да се од тебе очисти као што рана после гнојења одахне. Само те још понекад себи дозволим. На станицама мојих мисли застајеш, ту чекамо на боље дане обоје, у супротним смеровима, свако за себе.
Ја шкрипим хидраулично док заједам бес да не лане. На неки луди ред вожње гледам док стојим...а заправо журим у дан кад бићемо два случајна пролазника.
Ако ме у међувремену сретнеш, прођи без речи јер знамо се...Превише добро се знамо!

уторак, 06. мај 2014.

Сви наши "лајкаши"

Немушти су проговорили, неписмени се потписали.  Сва срећа, међу нама је нови Бог, Вишњи Блог!
Једни ће из овога ишчитити аутоиронију, а други чути позив за све који су жељом за оглашавањем вођени, да то учине бирајући пажљиво теме, језик и циљну групу којoј се обраћају. Сада кад више нема Скерлића и Поповића да размере квалитет писаног, покопају га или уздигну, ко цензурише "све инспирисане". Веровали или не...нико! Број прегледа постаје мера квалитета написаног. Данас  преглед исто је што и поглед у давна, технички неописмењена времена. Летимичан поглед на писано дело може резултирати или усхићењем, или само констатацијом, или разочарањем. Ко ће утврдити шта је онда иза данашњег прегледа. Па, разуме се LIKE! Њих бројимо, за њима чезнемо, њима се радујемо. А опет квалитет "лајковања" у директној вези је са природом и статусом "лајкаша". Снага "лајка", мора се признати катапултира нас у свемир примећених, прочитаних, одобрених од стране других. И тако, кад полако постанемо друштвено видљиви, део мреже, о речима бригу морамо повести. Снага сваке се мери! И већ кад су објављене нису само наше, други их цитирају, у пароле дижу. Онда ,барем, док су на врховима наших тастатура нека буду одмерене и смислом набијене. Други ће их од препричавања и лаког дељења сигурно похабати!

недеља, 04. мај 2014.

Урок

Ето, негде је већ конац морао да пукне, да се прекине. Црвенео се на руци довољно дуго, срећи служио. Иронија је да сам га својим  зубима прекинуо. Хтео сам да угризем за тур, урок од ког ме је штитила и своју амајлију здробио, непоправљиво! Без ње се осећам голо, повредиво, али боље да умем зубима да кидам него да само верујем у враџбине.
Нисам ни слутио колика звер могу бити, човек-очњак (опасно звучи). Оно са црвеним концем прича је за млакоње, чак ни најобичније урокљиво око не би зауставила. Овако "за око- зуб", више ми се свиђа, претеће је и делотворније, на пола прекида све чега се маши.

четвртак, 01. мај 2014.

Непоправљиви

Одувек је тако било... да киша, суша удара на најгоре. Бог је слао невреме као опомену, као казну. Какви смо то онда кад на нас ништа не шаље. Или је одавно дигао руке схвативши да нас никад опаметити неће, препустио нам да се сами истребимо.  Греси су превелики да их ни киша не може опрати. Кружи, кишо, кружи...вребај нас! Можда смо свакакви, али те се не бојимо! Вараш се ако нас уходиш као жртву, огрешени не страхују због још једног злодела у низу. Ти су већ одавно престали да броје! И боље би ти било да нас мимоиђеш. Крв само хладна вода спере, млака си ти за нас! Иди натраг и пренеси оном Спадалу горе да се ни недељом не купамо, у цркву не идемо, у кући му не коначимо, његове поклоне не примамо. Ветрове смо му укротили, сунце оћоравили, кишу преусмерили, ни град нам зубе није поломио, још режимо. За маглу, хвала му, њом се огрћемо, и дању нам је мрак, по њему тумарамо, добро се сналазимо, слепи смо!

субота, 19. април 2014.

Слатки хаос девојачких торбица

Ово није сладуњава прича о торбама и торбицама као најфреквентнијем фетишу жена и неће бити речи о маркираним лицима "Prade" или "Vitona", већ о њиховом наличју.
Било да су од оних најскупоценијих или лажњака, торбе непогрешиво одају природу жене која их носи.
Ако жена држи до педантности, торба ће јој изнутра бити иста таква. Несесер уредно сређен, шминка беспрекорно напакована, парфем и омиљена крема увек у приправности, кључеви са привеском у ружичастој боји и марамице за сваки случај!
Ако је, пак, жена лежерна у сваком аспекту свог живота и торба ће јој полуоткопчаношћу својим најављивати хаотичност. Она се у сопственој ташни не сналази најбоље, као што и шепртља на све стране на које се упути!
Ако од таквих жена хоћете нешто сакрити, само јој у ташну ставите и никад то неће пронаћи.
Свет је већ довољно хаотичан да би човек сваком појединачном неуредношћу дограђивао тај глобални неред. Дакле, поспремајте, живот за собом!
Има и оних за неверовати, а то су жене које уопште не носе ташне без преке потребе. На торбу гледају као на додaтано оптерећење, ваљда, су изнутра толико тешке саме себи, да им слободне руке или руке у џепу значе више од свега.

понедељак, 14. април 2014.

Урбани страх

 
Окно. Ослоњен на хладно место. Жуља. Добро је кад жуља, опомиње. Пред зору мрак, чини се најцрњи. Не бих био у кожи оног ко се сад затекао напољу. Ноћ при смакнућу, али ни зора да кликне. Бандера...звезда тротоара. Помисао да је баш она стајалиште неке крајпуташице или лудака заголица машту до крви. Овај ме исечак града јези. Но, како би било бар једном осетити моћ измештања из топле собе и бити с оне стране прозора. "Изјуначити се"... па згрчених прстију, укрућених од страха лупати по стаклу, молити за улазак. Треба доживети па рећи, али боље је овако. У слутњи машта, још није пензионисана. Прорез у дну врата лижући опомиње  прсте, док ваздух-злица прети да уђе. Хм, бајаги безазлена смеша ( 75 % азота, 21% кисеоника, 3 % угљеника), презагушљив од свега што се у њему истовремено мази (кашљање, зевoви, дахтање, крикови, нечији први или последњи гутљаји). А ја? Kоју ћу супу ваздуха да срчем, моја је ствар! За сад ме више греје домаћа супа с кнедлама ентеријера. Вражје ми прија јер сигуран сам.



понедељак, 07. април 2014.

У потрази за изгубљеним фелером!

Све више нас је фаличних, без ногу чврсто ослоњених о земљу, "обезглављених" са парализом ведрих мисли, емотивно анемичних.  Добра вест је... да још верујемо у своју балерину и да тамо негде постоји прави фелер за нас, само због неког дефекта никако да доскакуће и нађе нас. Откуд нам храбрости да верујемо у мит о љубави? Па кад је највећи ћопавац грчке митологије приуштио себи Афродиту,  што не бисмо и ми, смртници, допустили себи веру као грех...још један на души, мање-више! Прича о идеалној половини, прустовска је! У потрази за изгубљеним фелером! Војника оловних и балерина колико хоћете, само би требало да се пронађу. На радару несавршених тражимо оног који нас неће исмејати због хромог срца, неког ко је бар једном и сам био предмет поруге, па се тако са осмејком одбачених  заједно можемо церекати над прошлошћу, верујући да нас, баш зато, очекује ватрено светла будућност.

петак, 04. април 2014.

НАПИСМЕНО

Други су ме тиме што јесу, потерали назад у себе, отерали ме у писање. Рећи некоме "То једино и знаш да радиш" исто је што и "Иди одакле си дошао". За тај пут није потребан пртљаг, довољна је оловка, каква год, и озлојеђености мрва и димњак на вашем дому повратника пуши ли се, пуши...Доме, слатки доме!
Боље да се рвем са зарезима, да ме слуђују двотачке, да разбацујем три тачке кад год се осетим загрцнуто и да бих свашта рекао, него да било који од ових глагола распем по људима. Људи брзо забораве! Не, уштедећу речи за папир, ту су много убитачније, памтљивије, више пута ишчитане, значи тачне. "Уби ме ПРЕЈАКА"... Не, ПИСНА реч, тек она нема рок трајања.

четвртак, 27. март 2014.

Низ длаку

Ко каже да су само жене људи од ритуала, греши!
Имају их и мушкарци, само их они врше на начин да им не робују, а задржавајући у њима дозу свечаног. Ако сте икад затекли своје деде, очеве или мужеве како се стрпљиво и с пажњом брију, биће вам јасно о чему је реч. Прво бријање као потврда одраслости, макар било и преурањено, увек се памти. Испитивачка гримаса онога који се сапуња и спрема да крене оштрицом низ лице, не може а да не привуче пажњу некога ко се задеси у близини.

уторак, 25. март 2014.

Божја финта

Почео сам да се кријем од Бога! Mишје рупе, хаустори, примајте ме! Увек ме нађе, Брадоња свезнајући, зна да ископа врдаламе из бубња малерозних, трегери проклети лако се хватају! И њих одлучно престајем да носим. Тако увек почиње, а онда пикадо, право у најслабије тачке гађање, кушање. Где ће му душа? Питам глупости и ја кад анђели раде за њега. Прихватићу све то као божју финту, али куда ће са мном даље и која је права намера? Да постанем или резерва или играч! Коме још треба клупа од живота? Вечно гледаш друге како им кличу, завиде, скандирају или сажаљевају протраћен таленат. За клупу су везани недовољни, у свему помоћни, можда врсни (ко ће икад сазнати)! А играчи су рвачи. Умеју да чују пиштаљку-опомену, да оцене ситуацију, да пуцају имају жицу. Такви се не поклањају случају, они се повуку за трегере кад се осете. За њих се спрема дриблинг духа и тела, па или постанеш или нестанеш. Намирисао ме је да сам у свему битном важио за "слободњака", волео страсно, али из позадине. 
Па ако ме и сад, одозго, куне том позицијом у тиму судбине, нека Га, није ни то тако лоше!

понедељак, 24. март 2014.

Техноосвета

Јесте ли се икада запитали зашто нам апарати у кући готово увек отказују послушност као по неком прећутном договору "у светом тројству" (рингла, пегла, бојлер) и то, баш, онда кад су нам најпотребнији. Ако се осврнемо уназад, видећемо да то има везе са исконском људском жељом за кроћењем и овладавањем свиме. У почетку природом и дивљим зверињем, потом другим људима, са "еманципацијом" супротним половима, најзад од све чамотиње и самим животом. Ништа се не сме препустити случају. Изненађењима, морамо рећи, СТОП!

среда, 19. март 2014.

Само да ти кажем

Потреба за саговорником, човеком који вас уистину слуша, а не гледа летимице у мобилни или заведено додирује таблет, док му исповедате своју муку, све је учесталија. У таквој атмосфери самовања удвоје упадица "Само да ти кажем" постаје рефрен непричања. То "само да ти кажем" најпре се само констатује, затим се подигне обрва и упери полузаинтересовани поглед у овог жељног причања, да би већ секунд касније наступило искључење слушног апарата од стране таблет-пријатеља и почело тзв. слушање очима.

петак, 14. март 2014.

Свечани у беди

Немоћан да било шта промени, стајао је на рубу запитаности (куда даље са собом).
Унапред му се није гледало јер се ништа вредно није назирало. Иза њега гомила замршених грешака...савршено клупко промашаја стезало га је попут кравате. Једино што се одувек пред другима држао отмено у свом болу. Скоцкан и утегнут до тачке пуцања, волео је монденски да се одене кад год би се осећао лоше, тако је прилазио животу. Помислио је, у трену, на скитницу у жалосно-добро очуваном венчаном оделу, ког је сретао свакога дана на углу.
Од свег живота, то му је преостало у целости честито, па се прси тиме. Кад те живот зароза до крајњих граница, иронично му се окрећеш са црвеним кармином на уснама. Колико је само касирки са изгриженим ноктима и накарадно намазаним ружем премотао у мислима и њихово серијско  "Хвала и дођите нам опет". Све те моменте зналачки је крстио "свечани у беди". У огледалу је проверавао чвор од сатена и меркао место за бакарну иглу, али болело је што, у бити, ни по чему није био изнад нафракане касирке или скитнице. Одело на њему деловало је скупо, али животна прича само багатела.

среда, 12. март 2014.

Ми смо оно што читамо!

Сви читају књиге! Читају млади, читају стари, једни што морају, други из разоноде, али свако на неки јединствен начин чинећи типологију читања и читалаца занимљивом и богатом.
Као што се књиге међу собом разликују по садржини и формату, тако је и са њиховим верним читаоцима. Још је Роџер Бекон рекао Неке књиге треба окусити, друге прогутати, а неке само сажвакати и сварити. Дакле, његова гастрономска метафора може се проширити и на типове читалаца, па тако и први тип међу њима био би  тзв. прождрљиви читалац.

понедељак, 10. март 2014.

ОГЛАС

Поклањам душу, расну, са "врхунским" педигреом, од оца и мајке шампиона у људскости, осећајности и верности. Додуше, сада је то једна потрошена керуша, добра само за отирач и срамни бранилац пароле "Пас уједа". Никога та ујела није, нити залајала, а била је гажена, занемарена. Ма, дајем је... Испод сваке цене је се одричем само ми је немир донела, можда, ће некоме ваљати. Био сам, наизглед, обичан човек расне душе, кобна је то комбинација! Нека се јаве сви којима душa мањка! Огорчено тврдим ове моје било је на претек!

среда, 05. март 2014.

Просјак или касирка судбине?

  
Сваки  део града има  своју стајаћу фигуру луде, старице или старца просјака,  иза којих је нека необична  животна прича, што је захваљујући закону градских говоркања , била свежија и спремнија да преживи од њих самих.  Изненађујуће је да  се ти исти, упркос очигледном  одустајању  од  себе могу  подичити завидним животним веком, толико дугим  да и кад умру они не нестају, већ постају прича која тек нема рок трајања. И они су некад били део нормалног, ужурбаног, радног света, а онда су одлучили да бесповратно стану и погледају се у очи са људима чијој су раси припадали.

четвртак, 27. фебруар 2014.

Сачекуша за его

Утећи самом себи не могу, стално се враћам на своје. Бол ме увек сачека ко будна мајка крај прозора. Не да ми да заборавим, не допушта да се излечим. Прети ми причом како све велике ствари настају из крви и патње, баш као и деца, и зато морам да патим. А ја бих да се мало одморим и прогледам из ситуација животних на "царски рез". Да буде (Цап, цап и готово!).
Без крвавих наравоученија. Боже, ти можеш! Баци већ једном шестицу у поигравању са овим човечуљком, покрени га са мртве тачке. Да све остане иза њега, да поступа смислено у забораву свом, да мање греши.
Ако нећеш, сачекушу ћу сам себи да приредим, да се изразговарамо сва моја ја и ја. Да будемо мало на ти. Без увијања и персирања, свако нека каже шта је наумио, па ако треба да се разилазимо. Па кад ампутирам све беспотребности унутарње, моћи ће после само фантомски да ме боли.

уторак, 25. фебруар 2014.

KISS

Одувек ме је фасцинирала снага пољупца. Магија тренутка спајања усана двоје људи који се до тада нису морали ни познавати. Мали сочни клик и постају све једно другом, битно и вредно жудње. Колико ли се парова у овом тренутку љуби, не размишљајући како их неко типски описује и разврстава. Љубе се дилетантски, љубе се спретно, љубе по навици, љубе извежбано да их сви виде, али свако на свој начин уверен да то ради најбоље. Пробајте неком да сугеришете на мајсторију љубљења, увредићете га смртно..." Ваљда, ја знам! Учио сам од искусних...мислим глава иде на десно, осим ако ниси леворук, али то је ипак рука, усне немају ништа са тим".
У покушају да неког "подучите", остаћете и без пољупца и партнера. Верујем да се људи по пољупцима спарују. Особа која вас по први пут пољуби како сте измаштали, завређује да се памти.
Захвалите судбини и  његовим "учитељицама" живота што вам је допао усана.
И да се не лажемо више како се не сећамо свог првог љубљења?! Можда, ако није било вредно помена. У противном, то је само улуди напор да се заборави смејурија од нашег покушаја и туђег промашаја. Свим онима што баксуски памте чаролију првих правих пољубаца, заборава нема!Њихови стандарди су високо напућени док чекају да буду премашени. Такви се не дају обљубити лако. Колико ће их туђих дахова мамити на покушаје, они ће остајати равнодушни  у свом знању...све док се не појаве неке усне што само наликују на оне прве, а такве ће из "без разлога" пожелети страсно да љубе.

понедељак, 24. фебруар 2014.

Резервиши ми смрт

Да могу да бирам који би то дан у недељи био, сунчано јутро или кишно поподне...Да могу да поведем барем још неког само до тамо...било би то савршено јер увек ми је најтеже падао онај пут на који сам морао ићи сам. Тако и сада! Кад куглица крене да се по последњи пут врти, уложићу све на црвено, топло септембарско предвече у ком би иза мене све остало као да ћу се одмах вратити...Упаљено светло у стану, чешаљ на сточићу, собне папуче у раскораку.

петак, 21. фебруар 2014.

Мачке из краја


 
Већ дуже посматрам мачке у крају, некако су почеле  да се неконтролисано умножавају, појављују на најнеочекиванијим местима, бојжљиво ћу констатовати готово очовечују. 
Идем рано ујутру, готово увек истом стазом, насеље јесте велико, али неизлоканих стаза није превише и та једна једина резервисана је за саобраћај нерасањених раноранилаца, ревносних пензионера, повратника из урањене куповине, и од недавно осиљених мачака.
Пензионери дрхтавог хода, пате од заносећег синдрома, ухвати стазу ако можеш, уклоне се пред бржима и жустријима, нерасањени шетачи изреволтирани мањком сна гађају баре кад не могу ништа и никог другог, али мачке, оне се више не уклањају никоме. Стоје или седе, не знам шта би био адекватан глагол, за њихов нови статус живљења у крају. 

понедељак, 10. фебруар 2014.

Правда за кокошке!

Срчемо ли супу? Срчееемооо!
Свађамо ли се због белог меса? Свааађаамо!
Сањамо ли већ пуни холестерола пилећу кожицу? Сааањамоо!

А како ли је кокошкама закланим? Запитамо ли се? Можда, само док кољемо!
Обичном свету живот пролази у борби да заобиђе пакао и доброчинствима се претплати на рај. Нажалост кокошке нису само обични смртници, већ мученици који пролазе и чистилиште. "Живина је то" - каже се, некако помирљиво, у народу...а баш да нешто живи, не би се рекло!
Фобија сваке кокоши је тренутак намамљивања у "пургаторијум". Тим језивим причама о чишћењу или тзв. уређивању застрашује се још неваљала пилад. Преживелих да посведоче причања нема, само по који окрвављени пањ, попут олтара смрти, да страши надолазеће генерације ухрањиваног меса.
У животу пилетине једино насадна кокошка може понети титулу срећнице, док год је корисна нож је обилази.
Носиље су већ угрожена категорија, чим им истекне мандат успешног ношења, сањају лонац, буде се као попарене и потпуно рашчупетане!
Оне дворишне распуштенице подразумева се да морају да трпе сталне фрустрације петла, као и кљукање разноразним хранама, па чак и пеееском!

Па ако смо људи, уведимо их у смрт што брже, кратким и прецизним резом без сувишног потезања. Будимо хостеса пургаторијума на висини задатка, или се не хватајмо тог прљавог посла. Од наше вештине да усмртимо, зависи нечији достојанствен крај. Дакле, сваку кокош која нам допадне шака уведимо у загробни свет као човека, не би ли и нама, кад куцне час, био препречен пут до раја или оног другог...Пупупу, име му се не споменуло!
У међувремену било би нам боље да ћутимо и сваког јутра одамо почаст кукурикању, можда, већ сутра палих петлова и кокошака.


субота, 08. фебруар 2014.

Велико Г

У почетку беше само реч GOOGLE! Тражили не тражили, ђавола сте нашли. Вражја посла одувек су биле руке пуне знања. У знању је моћ, у моћи је лек.
Оно у чему сеансе врхунских терапеута тешко успевају, а то је пацијент васпитан да на сваки спољни негативни импулс временом огугла, googl-u олако полази за руком. Уз њега сте безбедни као деца, за "мајку" више не питате. Ако Вас уопште нешто брине, изгуглајте!!!
Велико Г постаје и отац и мајка, супердадиља, момак, девојка, пријатељ...све што сте икад желели, а нисте смели да питате. Едипов и Електрин комплекс ствар су митова, како се онда зове ово чудо које нас данас толико привлачи ?! Можда етимологија googl-a лежи у глув, глуварити... мала метатеза гласова увек је могућа, или у затупљујућој ономатопеји упућеној деци "Гууууу, Гииии"!!! Догодљив је и прелазак човека из О у Л...(опуштен у лењ). Еуфемизам свачијем уху прија, чак и оном на-глув-ом. Шта год да је истина, ја ћу да зажмурим и бројим до сто, а онда почињем изнова да тражим све оне због који сам се и пре игре осећао "запљувано"!!!

четвртак, 06. фебруар 2014.

Обележени

Зарекао сам се...никада више слеп у љубави!!!
На оба ока сам прогледао, само повез још увек носим. Нека га, нек слути на ожиљак.
У слутњи још увек, туђа знатижеља није пензионисана. "Мужјачки" је то некако и застрашујуће носити повезано око...сви се питају имаш ли га још увек или немаш, какав патрљак вида тамо иза постоји.
Господо знатижељна, чик пробајте на повез, режем погледом.
Ми нагрђени...жигосани смо за сва времена. Тако пролазе робови љубави, да се не лажемо?! Знам да и међ Вама љубопитљивима има осакаћених, и да Вам зато само кошуље дугих рукава лепо стоје.
Џаба, кријете тетоваже које сте давно проклели и дуге закрпе вена по кожи својој, кад исто су нам душе празне, ветром туђег заборава стерилисане и као напуштене хале, хује сабласно.
Слободно заврните рукаве своје, нека се трагови окова виде...У супротном још увек сте веслачи на галијама сопствене рањивости. Верујте ми на реч, несрећа неће два пута истог, кад види рану и да је ту већ била! Зато јој ја из даљине претим повезом-жигом и игром мангупског једнооког слепила.  

субота, 01. фебруар 2014.

КЛИНЦИ

Она и ја....Памтим, били смо деца тад. Прозлили смо се из чистог незнања. Досадиле су нам већ све играчке, па смо једно другим почели да се поигравамо. Није ми било смешно да жонглирам њеним осећањима док су ми неспретно испадала из руке, распрскавајући се, а знам смејао сам јој се. Није ни она морала ћутањем све да прекине, била је то тиха освета за моје кикотзубе. Били смо права деца тад! Сада смо још већа, они најтупавији клинци што се ,знам, никада више неће помирити!

петак, 31. јануар 2014.

Т A X I

Живот  градсих таксија  чини се одомаћеним,  већ на помен ове петословне туђице. Живо је, али  једнолично њихово дисање.  Од  егзотичности  живљења  старих, жутих четвороточкаша, преостао је  једино  глас  „икс“  као непостојећи  у  писању, али  звучан и дивљи у изговору.  Осећајући  своје извориште као  далеко, готово колонијално и одвећ жуто данашњи таксији решени да постану  јединке еволуирају  у нову врсту  тзв. линијски такси. Тај полу-дивљи  такси прети да повољнијом ценом и већом  сервилношћу потисне старији тип ауто-чопора од  ког се недавно одвучио. Иновативан по боји, моделу и одсуству таксиметра  линијски такси  ипак инсистира на једноставнсти имена. Дакле, носи само ТАКСИ на високо постављеној кровној табли.  Готово је са са богатом такси-ономастиком. Збогом, МЕГА, МАКСИ, ПАНДА, HАPPY, PINK, CITY!  Техника заустављања и даље је иста, високо подигнута рука у ваздуху. Овај такси је ауто-кућа за себе. Возач сам прописује тип аута, боју, степен уредности као и цену вожње. Али обавезна  су четвора врата ради лакшег улажења  путника као и специјлна сирена за дискретно скретање пажње пролазника. Сирена омогућује таксисти да бежећи пред аутобусом  врбује што више путника, у чему  треба  бити брз, ефектан и неупадљив. Такси-самотњак опслужује не само станично окупљени  цупкајући  свет, већ и обичне шетаче (поборнике метода корак по корак).  

уторак, 28. јануар 2014.

Аjлајнер за литерате


                                                                                                                                                                 
Клинка међу жанровима, у свету који је трула јабука, све више на ивици лаког морала, сваком се читаоцу брзо дала.
Цртица

Ко рђав ексер наопака, али корисна као игла, књижевни аjлајнер, моје даме, Њена узвишеност...
Цртица
Постојан крејон женске маште око изоштри као мачје.
Цртица
Правописнија од свих  дугих нажвркавања  јер боде свиме што у себи сабија.
Цртица

среда, 22. јануар 2014.

Нема натраг

 Навежбана охолост му није дала натраг... на праг са ког је одбачен. Да покуца поново није хтео!
Једна реч, полуотшкринута молба могла га је навести на промишљање. Само то, било би довољно да осети да је некада припадао ту и био вољен. Ипак ништа! Добро знано искашљавање браве док належу трома врата иза којих је растао. Одједном нашао се испред њих као поштар што први пут чита натпис с презименом, питајући се какви су то људи кад не знају да се властито име пише великим словом. За њим се нико није осврнуо, а он се окретао, гледао јер знао је да је то последњи пут. Некада њихов и ничији, одсада туђ и свој! Зарезао је један поглед на стару нефункционалну шпијунку, огуљену кваку и отирач на коме се од  "Добро дошли" једино још назирало "Дошли". Добро ту ником одавно није било, а и сви дошли су поодлазили. Залупљена врата замандалила су познати мирис  родитељског намештаја  који је изобличило одрастање и трагови укусних мајчиних оброка. Била је маг за кухињу, срастао с посудама за зачине.
Једино је  дим духа дуванског остао да га прогања низ степениште. Кремен из трећег пута шкљоцну. Запалио је...

недеља, 12. јануар 2014.

Крила на офингеру

Хало, Крилати! Већ  данима те зовем, не јављаш се! Не знам колико нас имаш, али мислио сам да сам ти ја најкритичнији случај! Ако се не јавиш ускоро, можемо заједно до врага, ако нам Брадоња допусти, наравно...
Окачио си крила на офингер и пијеш цеђену јабуку по Едену...Боговски, нема шта! А што ти се питомци отргли од руке?! Ко је луд да брине прековремено?
Рогати ми на оба рамена чучнуо, шапуће глупости, клевеће те. Јави се! Много те слабо чујем, страх ме је!
Да видиш какву сам ти нараменицу нашао...мекша нег седмо небо. Скрени удесно, шта те кошта, биће ми драго да те поново имам. Нећу више да се церекам над бесполношћу твојом и да те заливам мушкошћу кад препијем. Колико сам јак, види ме сад! Даћу ти свој баде-мантил док је твој на хемијском? Бело, прља се...знам! Добро, обећавам, нема масних прстију више од јела, суздржаваћу се!
Алкохоличар, нииисаааааам! Ко ти је рекао, лаже! Само за причест вино, овога ми крста!
Заменио сам све сијалице у стану, одкад те нема, мрак рано пада.
Молим те, јави се, кад чујеш поруку!!!



субота, 11. јануар 2014.

"Шећераши"

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               
     Сви Ви невољени, и Ви остављени, и Ви у души зубоболни и најзад умоболни, нисте сами!!! Сви смо ту, ројимо се болни око медовине. Лепљиви нам прсти од крви и миришемо слаткасто ко "шећераши".
И сви смо наши, сломљени комом, спавамо мирно док чекамо нову дозу.
Од љубави или од шећера зависни, у чему је разлика ?
Кад бити вољен па невољен, најслађа је болест. Од ње само сладострасни поболе, па остају пензионисани уживаоци вољења.
Дрхтави и сувоусти од уздржавања, знојем у болест покрштени, слатки моји, неизлечиви смо!!!Чекајући нов убод,  једино нам преостаје  да пустимо живот док издренира прошлост и да нас неко поново заволи док не заболи.

петак, 10. јануар 2014.

Увиђај у љубав...

Када се на улици деси судар саобраћајна полиција , док трепнеш , стиже на увиђај. Процедура увек иста: утврди се узрок незгоде, ко је „повређени“ ко „увређени“ и најважније висина материјалне штете.
Али, питам  ја вас где је ревносна полиција  када се десе емотивни  судари, па ломови.  Тад да  прецизира  штету, ко је крив, ко коме дужан. Е, па рећи ћу само... да у случају емотивне саобраћајке,  она нeкако увек закасни. Време је тада главни судија за прекршаје. Оно пише и повлачи казне, враћа вас на место злочина, можда и научи да замолите неког  за опроштај,  јер сте прекорачили дозвољено вам поверење и скренули с правог пута.