Живот градсих таксија чини се одомаћеним, већ на помен ове петословне туђице. Живо је,
али једнолично њихово дисање. Од
егзотичности живљења старих, жутих четвороточкаша, преостао је једино
глас „икс“ као непостојећи у
писању, али звучан и дивљи у
изговору. Осећајући своје извориште као далеко, готово колонијално и одвећ жуто
данашњи таксији решени да постану јединке
еволуирају у нову врсту тзв. линијски такси. Тај полу-дивљи такси прети да повољнијом ценом и већом сервилношћу потисне старији тип ауто-чопора од
ког се недавно одвучио. Иновативан по
боји, моделу и одсуству таксиметра
линијски такси ипак инсистира на
једноставнсти имена. Дакле, носи само ТАКСИ на високо постављеној кровној
табли. Готово је са са богатом такси-ономастиком.
Збогом, МЕГА, МАКСИ, ПАНДА, HАPPY, PINK, CITY! Техника заустављања и даље је иста, високо
подигнута рука у ваздуху. Овај такси је ауто-кућа за себе. Возач сам прописује
тип аута, боју, степен уредности као и цену вожње. Али обавезна су четвора врата ради лакшег улажења путника као и специјлна сирена за дискретно
скретање пажње пролазника. Сирена омогућује таксисти да бежећи пред аутобусом врбује што више путника, у чему треба бити
брз, ефектан и неупадљив. Такси-самотњак опслужује не само станично
окупљени цупкајући свет, већ и обичне шетаче (поборнике метода
корак по корак).
Да би им
живот на точковима био удобнији,
сваки таксиста има своје мало покућство унутар аута. Уместо радио-апарата стоји
приручна каса за ситно и крупно, о ретровизор окачена нека амајлија, крст и
још који симбол српства, уз стакло
приљубљена породична слика, да сваки
ситни марифетлук буде оправдан гладним устима која се морају хранити.
Униформисаност је овим таксистима потпуно
страна, али се препознају по једном , појасом причвршћеном пешкиру
у боји ношене одеће. Јасно је да
мода прожима сваку пору живота. Та вратна знојница поред
естетске има и практичну улогу, чува од
промаје и даје тон домаће атмосфере која се из куће упорно
преноси и на радно место. Ако уметници могу имати жуту, па плаву фазу у своме раду
могу и таксисти, зашто да не?
Парадоксално је да им сиви дани долазе с лепим временом јер све је мање путника више шетача, или је оних џангризавих, заборавних по
новчаник и са аромом зноја толико да
боје дане у сиво. Поведени слободоумљем и отреситошћу своје браће по струци, таксисти реномираних такси-кућа, отржу се контроли само у најранијим јутарњим сатима, пре
почетка регуларног радног времена.Тада гасе таксиметре, радио-пријемнике и
возе...возе слободно, по фиксној цени, полу-дивље. И кестен из истоимене Попине песме би им
позавидео на смелости, но већ после сат, два и они се прописно
враћају у своје редове жутих, ружичастих или максимално минималних када
су цене вожње у питању. Препознатљиви по јурњави и с ногом на гасу, таксисти умеју и
да одмарају. Ту су паузе, топли оброци, кафе и ловачко-таксистичке приче о
броју превезених по дану. „ Још три
вожње и „толко“ сам добар!“, добациће један другом као у инат,
кроз полуотворен прозор на семафору. А ако
су добре воље, сугерисаће колеги на испумпану гуму, неисправан жмигавац или
полицајца на путу. Засигурно има их разних. Некима ауто служи
и као збирно место потенцијалних
муштерија, а гепек за складиштење концентрата, живине и најблаже садница воћа за продају превоженима. Не
заборавимо међу њима и страствене чистунце, који с муком
подносе јако лупање вратима, пушаче и блато на обући. За њих је кишни дан правцати
пакао. Они се не либе одштампаних ценовника и правила о нежнијем руковању аутом.
И најзад има и оних преквалификованих, бивших погребника и професионалних
возача. Та нелагодност због промене занимања под старост преносна је и на
путнике. Преуређени погребни ауто са
затамњеним стаклима и вишком простора у задњем делу, приморава путнике на непријатну, већу присност у предњем делу аута.
И свакако, то присуство мистике,ма праве
оностраности која се и даље осећа
у ауту, вреди пробати кад је већ по регуларној
цени карте. Тако камуфлирани таксисти упорно промичу очима закона јер ко да верује да се у
погребном возилу може наћи више но један жив човек. Ми се Срби проверено бојимо
промаје и треба да избегавамо таксије са потпуно отвореним прозорима. То таксисти,
бившем професионалном возачу, можда оставља утисак вожње на отвореном, али нама лаицима само прави нежељену фризуру
и главобољу. И најзад увек
проблематична цена вожње, одрезана је
тако вешто да им то мало кусура ретко ко затражи. Мрзовољу оних ситничавијих
људи ублажи возачева извежбана захвалница или само летимичан поглед на ситну
децу са изложених слика. И не
покушавајте да их изиграте крупним новчаницама или не дај Боже страном валутом,
то су прозрели одавно и зато увек имају спреман ситниш. Ипак су они ти који нас
ваљда „возају“?! 
Нема коментара:
Постави коментар