Странице

уторак, 07. март 2017.

Двојина

Одувек сам знао да сам многобожац.
Ако треба да се клањам нечему, нека то буде Пантеон (а не један Бог, човек, било шта једно). Као клинац никад нисам имао омиљену играчку.
Сви су вукли некакву подерану ћебад и офуцане медведе као симболе своје дечје сигурности или тек сад видим слабости.
Ја сам бирао да пред собом имам могућности, бежао сам од осећаја издатости. Сакупљао сам сличице, највише волео дупликате.
Касније у албуму моје младости показало се да дупликати ничему не вреде...Љубав не подлеже рекламацији. Остајала су  само неиспуњена поља и тамна лица кад год ми је фалило храбрости да приђем, кажем, урадим. Увек више "иксова" него "оксова", али научиш да живиш са празним местом у кревету. Као што рекох уводио сам резервне играчице кад год бих се осетио самотно. Руке су ми биле увек одрешене, дражили су их додири лаких жена, посрнулих божица. Стезале су обруч око мене, надметале се која ће ми бити прва, водећа. Уживале су у кружоку похоте и младости. Знао сам да ће кад-тад изгорети свећа пред којом сам се тако усрдно молио. Причали су ми видећеш кад дође права! Претили су ми том једнином! За харемског радника какав сам био, звучало је тако страшно. А кад се збило изгледало је тако нормално, давно суђено. Ко год познаје језик и љубав, зна шта je двојина! Ишчилели трећи број, али тако се броји љубав, двојином. Изгледаш као да јеси, али ниси сам! Слика и дупликат, албум пун заједничких слика, а празна места остављена за множину од дете, дакле деца - ваша заједничка!