Странице

среда, 25. децембар 2013.

Пргаво лето


Риђокоси, пегави дечак седео је на обали мора, али леђима окренут  још неразбуђеној пучини. 
Сркао је белу кафу иритирајући пролазнике-купаче и чупкао комадиће свежег хлеба, а још ''сочније'' срицао из књиге, слова видно несавладаног језика. За њим је остала протраћена читава једна година, церекајући се у виду опомињућег школског звона.

Био је од оне деце што распуст нису могла  да троше како су хтела. Лоше оцене светиле су се са закашњењем. И киван на море и лето, које није смео  да искоришћава по сопственој мери, седео је телом окренут свој  тој  лепоти и од врућине пулсирајућој распуштености...Седео, као да га за свет око њега нимало није  брига, и осуђенички увежбавао течно читање.''Д-о-с-а-д-н-о миииииии јееееееее!''
.

понедељак, 23. децембар 2013.

У бутику емоција

                                                              
    

         Добар дан! Имате ли еуфорију, и то број 36?
        О, да! У свим бојама и величинама. Само изволите, пробајте,  прва кабина десно.
      (5 минута затим)  Кад  боље размислим боје су сувише јарке, можда би ми меланхолија више пристајала. Покажите ми нешто од новијих модела.(некако присно) Знате... ја сам тек остављена.
    Нажалост, не! Девојка налик вама, малопре je  бузела последњи комад. Нисте приметили то сетно лице.
        Не, а и како бих, кад сам пре само пет минута била заинтересована за еуфорију. 
      У реду, пошто овде данас не могу јефтино бити меланхолична, да навратим сутра? 
      Чујем добијате нову линију апатије?!
        Сутра свакако, биће што-шта за осетити!
        Ако дочекам сутра?(не верујући да је то наглас изустила)
        Извините на  досађивању, али да не знате где бих још могла да нађем срећу? Знате...домаћу, меку, памучну. Чини ми се да је више нема у продаји.
        Жао ми је, госпођице, ми се бавимо продајом само префињених осећања са увозним суфиксима. Пробајте на пијаци иза ћошка, прва улица лево.   
        Да знате да хоћу!!! Довиђења!


четвртак, 12. децембар 2013.

Живот и искљученија

Додајте натпис
  Живети  данас неодоситејевски, драги моји харалампији, значило би најпре: мало ''хоповати''- бити талац манастирског живљења, случајно красти и крадомице читати непримерене књиге, имагинарно  само  путовати, просветарити на првој и, сложићете се, последњој шанси и постати просвећен, до тачке изледања као да сте дух!

среда, 11. децембар 2013.

Мојеглава времена...

Пажња! Страшња! Тврдоглавост ми остаје без потпоре. Тело ме више не издржава кад се јогуним и глава ми све мање тврда. Понестаје ми омиљене особине баксузлука, квалификујем се у бившег инаџију.Тврда глава-душа од памука, сећам се. Емотивац или негативац кад си, свеједно је, на добро не излази. Мислићу тако док год ми став не отврдне, да се унутарња мекоћа  лечи рогатом главом и тапацираним ставовима. Свак своју емотивну срж најбоље осећа и зна колико јој треба да кад окрвави поново закори, а да се ништа не примети. И опет бих обандоглавила, само да чујем поново како упорни куцају презнојено на врата моја мислена, што чувају одаје снова и ставова, док у шпијунку малу, као у добра стара мојеглава времена, гурам прст у око свенападајућој испразности.

петак, 06. децембар 2013.

За све Ваге и остале наопаклије....

Друге људе су доносиле роде, а мене  је  испоручила  јесен, одмах за мрком бојом лишћа. Треба да клијаш када све вене...и ето га , одмах раскорак са светом. Природа, мајка или мађеха, лагано навлачи спаваћицу, само ти припремаш доручак. А раскорак ,верујте, привид  је хода и више ветар у прса у трци живота. Сасвим је природно  онда  питати се, није ли  људскије бити од оних које су донеле роде, бити баш таквог људског рода. Тек  је то посебна фела...
Чувена рода-транспортер , богами,  је имала-  улогу у њиховом приземљењу. Такви се не препознају по послератном преостајању на једну ногу или родољубљу, али са родних  висина с којих су приспели остао им је подигнут нос у ходу и разговору. Просто им са носа јасно читаш : „Човече, мене је  р-о-д-а  донела, нисам ти ја с овог света!“ И мислите гледајући их да немају мана, кад оно тур им црвен од еволутивног  пада. Такви су се мислим начитани и родили. Јасно! Шта бисте и ви друго радили међу облацима, док вас испоручује једна рода, него читали беби-лектиру и записе у звездама.
Не заборавимо и купус-варијанту људи,  јер они су чудо од штива са барем страна, колко листова купуса. Рекла бих то су сви што се толико чврсто држе земље која их је изродила, да им се по ноктима види. Њихов адут нису само обле главице и раднички тен, већ колективно народно сећање. Отуда сви повртари  и знају да их у животу  опредељује судбокројни  зелени памперс. Мада, има и оних других врста раскупусаних карактера који би све, а никад ништа...Животна прича им је увек иста.
Питајте ме опет и ево, рећи ћу:“ У јесен бити рођен, тренутак је јако плодоносан.“
 Кажу да старењем човек помудри,  добије боре филозофа, а  ти ако си  дете јесени, не мораш расти да би схватао, већ удахни својим првим плачем издисаје мудрих око себе, што шарају природу бојом зрења, те буди  једини  који се учи  ходу  корацима старења.   
                                                                                                                    

                                                                         

четвртак, 05. децембар 2013.

БЛОГЕР ИЛИ ЗОГЕР?

Покушаји да се као писац огласите и пропишете, сложићете се, данас су наааааааајразличитији. Ма колико Вас успут спотицали, омаловажили, рекли Вам да сте надарени, али да ту, свакако, треба још деценија читања и провежбавања стила, неоставрена моја пискарала, имате само два пута. Можете решити да будете ''брисало'' односнo зогер или да их занамћореним писањем све побришете.
Мада ту је и БЛОГОВАЊЕ које је попут неког принудног литерарног боловања. 
- За писца нисте, лека Вам нема, идите кући, уносите читање, пијте лекове за смиривање ега и болујте, блогујте...Добар сте козер, али писац се постаје, навежбава. Некад је било довољно да Вас неко оклевета да сте писац и ,гле, преко ноћи то и постајете, а данас...ни клевета више не помаже. Дакле, блогери, туците по тастаури из све снаге, сав гнев што је на души искуцајте, ту су Вам фанови за групну терапију, јер бес је набољи кад се ''шерује''. Знајући да су многа славна књижевна дела настајала из болесничких постеља писаца, храбримо се тиме да ће из ове назови блог-постеље настати повез неке нове књиге икад. Још ако успут испустите своју племениту вреднопишућу душу, слава Вас без сумње неће обићи, а број прегледа постхумно ће нарасти до граница вредних помена. Амин!!!

понедељак, 02. децембар 2013.

Штикловање

Субота

„Мама, могу ли вечерас да обујем штикле?“
Питање које свака, прописно-стасала тинејџерка редовно поставља суботом, још од шест поподне. Питате се зашто од шест поподне ако се у град излази тек око дванаест.  Баш, сте необавештени! Па, и моћи убеђивања треба времена да проделује. Ако се са мољакањем благовремено стартује, сигурно је да ће око једанаест мајка већ потврдно климати главом уз типску реченицу „ Питај и оца!“ Али ако је отац загледан у утакмицу и од главе породице спао на изврнути џеп, онда је мајка само обрада лаког материјала.