Странице

среда, 20. јул 2016.

Знатижеља

Двоја леђа (уска мала и велика погурена) стајала су преда мном. Осмотрио сам их у пролазу док сам рутински бацао ђубре. Ромкиња и изненађујуће бело дете пажљиво су прегледали контејнер. Жена је сортирала воће и хлеб, правила гомилице одушевљено. С потиљка  јој се очитавала радост (биће ручка за данас)! Девојчица уопште није марила за храну, приметио сам да нешто тражи у дубинама контејнера. Наједном, изронила је са књигом у руци. Похабана сликовница нашла је још једног, можда последњег читаоца. Невероватно, како је дете увек и свуда дете. Иако гладно, пре свега заинтересовано за игру. Читала је одушевљено, не марећи за мајчину свету дужност да се докопа хране за своју младунчад. Листајући странице, скакутала је с ноге на ногу и најзад села на одбачени мадрац крај контејнера. Каква сурова читаоница- помислио сам. На тренутак сам осетио понос због мени туђег детета. Деловала је тако одсутно, тако срећно. Све док мајка није узвикнула њено егзотично име. Био је то знак за полазак. Чељусти су се поново склопиле уз шкрипу, прогутавши огромну кнедлу ђубра. Дан је био паклен, задах труле хране осећао се свуда. Одмицао сам од овог призора све брже, чинило ми се да лепљиви мирис смећа не могу да отресем са себе. 

субота, 9. јул 2016.

"Зинат"

 Признајем, инат је и моје гориво. Остала мазива и ложива нису за мој погон. Приметио сам да кад сви одустају ја крећем, не дам се, идем напред. И заиста што би већина нас слабо писмених рекла "зинат" чини чуда.
Из ината се пролепшавамо, почињемо да тренирамо, довршавамо школе, "зинат" се удајемо па се још из већег ината разводимо. Без света не би било ината, што бисмо се дурили ако то већ нема ко и да види. Само поносни људи су инатни. У инату има доста самоће, али и слаткоће. Пријатно је бити у центру пажње, истаћи се контрирањем. Јер зашто  би се иначе спомињао Миле контраш? Да је био неки помирљиви тип, сервилан; остао би маса, део ње и ништа више.
Велико НЕ је у основи свих својеглавих бића. Кад почнеш са контрирањем то се услади, навучеш се као на алкохол. Док трепнеш у стању си опијености сопственим нећкањем да не приметиш кад су сви други одустали од тебе.
И, гле, сам си као на почетку приче. Држиш се. Твоје НЕ и ти (рука у руци). Делујете стамено, непомирљиво. Само једно остаје као загонетка. Је ли ееееее у НЕ служило и за дозивање или свих заинтересованих одбијање?