На оба ока сам прогледао, само повез још увек носим. Нека га, нек слути на ожиљак.
У слутњи још увек, туђа знатижеља није пензионисана. "Мужјачки" је то некако и застрашујуће носити повезано око...сви се питају имаш ли га још увек или немаш, какав патрљак вида тамо иза постоји.
Господо знатижељна, чик пробајте на повез, режем погледом.
Ми нагрђени...жигосани смо за сва времена. Тако пролазе робови љубави, да се не лажемо?! Знам да и међ Вама љубопитљивима има осакаћених, и да Вам зато само кошуље дугих рукава лепо стоје.
Џаба, кријете тетоваже које сте давно проклели и дуге закрпе вена по кожи својој, кад исто су нам душе празне, ветром туђег заборава стерилисане и као напуштене хале, хује сабласно.
Слободно заврните рукаве своје, нека се трагови окова виде...У супротном још увек сте веслачи на галијама сопствене рањивости. Верујте ми на реч, несрећа неће два пута истог, кад види рану и да је ту већ била! Зато јој ја из даљине претим повезом-жигом и игром мангупског једнооког слепила.
Нема коментара:
Постави коментар