Срчемо ли супу? Срчееемооо!
Свађамо ли се због белог меса? Свааађаамо!
Сањамо ли већ пуни холестерола пилећу кожицу? Сааањамоо!
А како ли је кокошкама закланим? Запитамо ли се? Можда, само док кољемо!
Обичном свету живот пролази у борби да заобиђе пакао и доброчинствима се претплати на рај. Нажалост кокошке нису само обични смртници, већ мученици који пролазе и чистилиште. "Живина је то" - каже се, некако помирљиво, у народу...а баш да нешто живи, не би се рекло!
Фобија сваке кокоши је тренутак намамљивања у "пургаторијум". Тим језивим причама о чишћењу или тзв. уређивању застрашује се још неваљала пилад. Преживелих да посведоче причања нема, само по који окрвављени пањ, попут олтара смрти, да страши надолазеће генерације ухрањиваног меса.
У животу пилетине једино насадна кокошка може понети титулу срећнице, док год је корисна нож је обилази.
Носиље су већ угрожена категорија, чим им истекне мандат успешног ношења, сањају лонац, буде се као попарене и потпуно рашчупетане!
Оне дворишне распуштенице подразумева се да морају да трпе сталне фрустрације петла, као и кљукање разноразним хранама, па чак и пеееском!
Па ако смо људи, уведимо их у смрт што брже, кратким и прецизним резом без сувишног потезања. Будимо хостеса пургаторијума на висини задатка, или се не хватајмо тог прљавог посла. Од наше вештине да усмртимо, зависи нечији достојанствен крај. Дакле, сваку кокош која нам допадне шака уведимо у загробни свет као човека, не би ли и нама, кад куцне час, био препречен пут до раја или оног другог...Пупупу, име му се не споменуло!
У међувремену било би нам боље да ћутимо и сваког јутра одамо почаст кукурикању, можда, већ сутра палих петлова и кокошака.
Нема коментара:
Постави коментар