Почео сам да се кријем од Бога! Mишје рупе, хаустори, примајте ме! Увек ме нађе, Брадоња свезнајући, зна да ископа врдаламе из бубња малерозних, трегери проклети лако се хватају! И њих одлучно престајем да носим. Тако увек почиње, а онда пикадо, право у најслабије тачке гађање, кушање. Где ће му душа? Питам глупости и ја кад анђели раде за њега. Прихватићу све то као божју финту, али куда ће са мном даље и која је права намера? Да постанем или резерва или играч! Коме још треба клупа од живота? Вечно гледаш друге како им кличу, завиде, скандирају или сажаљевају протраћен таленат. За клупу су везани недовољни, у свему помоћни, можда врсни (ко ће икад сазнати)! А играчи су рвачи. Умеју да чују пиштаљку-опомену, да оцене ситуацију, да пуцају имају жицу. Такви се не поклањају случају, они се повуку за трегере кад се осете. За њих се спрема дриблинг духа и тела, па или постанеш или нестанеш. Намирисао ме је да сам у свему битном важио за "слободњака", волео страсно, али из позадине.
Па ако ме и сад, одозго, куне том позицијом у тиму судбине, нека Га, није ни то тако лоше!
Нема коментара:
Постави коментар