Странице

уторак, 15. јул 2014.

Знаш онај осећај...

Знаш онај осећај радовања због новина?! Кад једва чекаш да сване јутро да се на дневној светлости увериш у истинитост самог осећаја, да не мора нико да те уштине, продрмуса и освести. У детињству их је било туце, сад само покоји, обично сенка истинске детиње зарадованости. Као малом довољно је било да извадим зуб или да се ошишам па да читаву ноћ проведем  будан, са огледалом крај јастука, ишчекујући свој нови распоред у устима или фризуру. Тек  купљена гардероба, такође, спавала је са мном положена у облику људске фигуре. Упијао сам мирис још неношених ствари. Биле су најзад купљене и неистражене, требало им је дати форму. У својој првој заљубљености, сећам се новог, чудесног инсектаријума у стомаку. Ма, какви лептири, стоноге су ме мучиле, жмарце ми правиле, волео сам за сваку њихову ногу и више, био усплахирен и без сна. Ноћу ми је све ређе сан долазио на очи јер живео сам га на дану. А сада, баш пуно сањам и то осећаје, ваљда, их је толико заборављених у мени! Представљају ми се подробно као да се не знамо, а смеју се оним  давно извађеним зубима. Хм! Добро је, да ме стари осећаји радовања за ново, још једино у сну нису напустили! Знам то јер кажу други да се, врло често, будим са осмехом!

недеља, 06. јул 2014.

Пуштени

Многовољенима дозвољавам само једном да умру. Не враћајте се ако сте отишли, не зовите ако сте заћутали, не пишите ако сте руке склопили, сувише сам вам места дао, да не приметим сад када вас нема! Не могу више од једног пута да вас ожалим  јер "само још следећи пут" и мене ће нестати. Свакога дана другима, обичнијима  допуштам да се затамне и нестану из мог света, али их увече опет уведем у причу уз опрост. Вас, предраги моји, себично пуштам, заувек идите! Тако се мора са онима за које знаш да си их некада имао... имао само за себе!