Странице

недеља, 18. децембар 2016.

Човек у глади

Сит живота, а празног стомака старац је седео на клупи. Из уморних очију допирало је глади завијање. Статуа изгладнелог лица упалог у јакну барем два броја већу, кварила је слику зимске идиле шетачима који су журно носили своја топла пецива. Било им је мрско да загризу доручак пред очима глади. Журили су, псовали и заобилазили га.
Пекара на самом углу окупљала је огладнеле: псе, мачке, људе. Чудновато да су животиње увек добијале гриз, а човек у глади само помију презрења.
Међутим, телу мршавом као леденица и није било до јела. Чинило се да неког чека. Аутобуско стајалиште у близини пекаре хранило је моју тезу.  Шкрипа кочница налик на крчање црева пренула је старог из дремежа. Две још кошчатије прилике пришле су му и подигле га. Чуо сам да га зову тата. Прошли су поред пекаре погледа прикованог за витрине пуне живота и нестали за углом.
Тог дана нисам ручао са осталим укућанима. Мисли ми је и даље ледила слика ходајућих изгладника. Одрекао сам се своје уобичајене мере јела и био сам сит, зачудо никад ситији.

четвртак, 08. децембар 2016.

Упртљажен

Селидбени камион мог живота коначно се зауставио. Наједном непокретност...
Читаве приколице труцкања и ишчекивања, страха пред новинама су ишчезеле.
Мислио сам да ћу се осећати спокојније.
За инат није тако. Сада кад видим да су сви сатови стали, почиње опет да ми се жури, да ми се шврља. Сврбе табани што би рекао један писац; и он је био скиталац као ја. Проклети Циганин у мени никако да се обује, да се погосподи. Копље мртве казаљке проболо ме посред груди. Распето срце би да цикне, да се макне. Али ћути...Пуно је тога за истоварити. Много рвоља само за моје очи вредног. Други би се одавно којечега отрасили. Ја чувам, гомилам, од једне до друге превозим. Она ме чека. Још јуче дала ми је кључеве од свога стана. Поносна на овај гест даривања јер први пут јој је. На мојој вези једва да има места, премного пута јефтино се дала. Отварала другима и податно звекетала. Изгледа да је и томе дошао крај. Али нисам срећан... А зашто не знам ни сам.

субота, 03. децембар 2016.

Lucky girl

Добар је осећај кадa знаш да је од свих "лаконогих" девојака које се нуде изабрао баш тебе.
У  пејзажу женскиња могао је сести под било које дрво. Дотакао је "жалосну врбу" и упитао је ли слободно и чему сузе. Није га ни погледала, померила се низ плочник да направи место плишаном гласу.
Био је нови фрајер о коме прича крај, женскарош и срцеломац, Ахиловац по пореклу. Није био баш недодирљив. Спустио је торбу с патикама и почео да се изува. Крадомице је ловио поглед уплакане цурице из насеља. Пете су му изгледале савршено здраво, помислила је иако је изгледао лепше од Ахилеја.
Улични баскет требало је да почне сваког трена. Она се задесила на плочнику бесна због бившег издајника, свог срца изабраника.