Странице

петак, 26. фебруар 2016.

Како се чита "клетвопис"?

Не могу побећи од онога што јесам, што је писано да ми буде...а писано је на брзака, јефтиним мастилом, двосмислено, са клетвом у заглављу која се не може пренебрегнути!
Питам се како читати клетвопис? Да се правим да не видим куда понире моја прича, а прсти се лепе, црвене и не шуште странице као пре. Иницијал ми крвљу прокапао, цури и мрља све, по мене непроживљено; а ја тучем именом својим камен, док се украси с мојих прича у крст криве.

уторак, 23. фебруар 2016.

Поносни, податни, неми

Верујем да нас има тројаких  у болу, у губитку! Оних што им одговор на све почиње са ДА, НЕ и немих!

НЕ

Волим,брате, негације! Одлична су вербална превенција.У нашем језику можеш се нећкати без устезања, до плеоназма и назад; док уштогљени Енглези допуштају само једну по реченици.
Ми смо народ што воли и уме да нариче кад боли. Групација поносних у болу влада се у складу са речцом НЕ. Одричу све друге опције, не прихватајући нестанак вољених, већ остају закључани са губитком заувек. Још увек им постављају тањир иако их нема. Додају  хлеб преко стола док соле себи рану. Мисле, ваљда, исправно је поштовати неприсуство вољеног, због љубави која их је хранила. Отмени су у црнини и код других изазивају респект  уз реченицу  Докле ће издржати тако?

ДА

По-да-тни у себи носе једно велико ДА. Згртачки карактер не допушта им  усамљеност, надомешћују празнине свим и свачим. Не подносе празан (простор, уста, длан). Ако преболе, постају инстант декоратери, гурмани, шетачи осредњих љубави. Чак и деца умеју  у игри да препознају облик свог проблема ( круг на круг, коцка се на коцку ставља).Одрасли рањени дерани површину свог кружног бола  грешком  решавају помоћу  формуле a2

НЕМИ

Ћутолози су пребрижни пред својим предметом вољења. Немост и верност њихова најлепши су говор љубави. Упожртвовању њиховом, гради се загрљај непробојан по оног кога би да воле. Кад опсесија њихова почиње да их напушта, они су одвећ хладни и мртви. Превентивци који се склањају и пре краја, не сачекавши речи растанка.

И сви смо погрешни, радикални и сви смо "тупави" на свој начин јер бол се не крпи, крв не ушива, празнина не потрпава, него се пушта да телом одјечи, кости рездере, да природном смрћу умре...тек тада нас може у прави живот вратити или повампирити?  Ко ће  то знати?

четвртак, 04. фебруар 2016.

"Можда спава"

Уживао сам да је слушам само док спава. Имала је неко ситно ткање у дисању, умирујуће хркање.Чудно је, али жене хрчу некако другачије од мушких. Гледао сам на то као на наставак њеног неуморног дневног причања кроз сан.