Странице

четвртак, 27. фебруар 2014.

Сачекуша за его

Утећи самом себи не могу, стално се враћам на своје. Бол ме увек сачека ко будна мајка крај прозора. Не да ми да заборавим, не допушта да се излечим. Прети ми причом како све велике ствари настају из крви и патње, баш као и деца, и зато морам да патим. А ја бих да се мало одморим и прогледам из ситуација животних на "царски рез". Да буде (Цап, цап и готово!).
Без крвавих наравоученија. Боже, ти можеш! Баци већ једном шестицу у поигравању са овим човечуљком, покрени га са мртве тачке. Да све остане иза њега, да поступа смислено у забораву свом, да мање греши.
Ако нећеш, сачекушу ћу сам себи да приредим, да се изразговарамо сва моја ја и ја. Да будемо мало на ти. Без увијања и персирања, свако нека каже шта је наумио, па ако треба да се разилазимо. Па кад ампутирам све беспотребности унутарње, моћи ће после само фантомски да ме боли.

уторак, 25. фебруар 2014.

KISS

Одувек ме је фасцинирала снага пољупца. Магија тренутка спајања усана двоје људи који се до тада нису морали ни познавати. Мали сочни клик и постају све једно другом, битно и вредно жудње. Колико ли се парова у овом тренутку љуби, не размишљајући како их неко типски описује и разврстава. Љубе се дилетантски, љубе се спретно, љубе по навици, љубе извежбано да их сви виде, али свако на свој начин уверен да то ради најбоље. Пробајте неком да сугеришете на мајсторију љубљења, увредићете га смртно..." Ваљда, ја знам! Учио сам од искусних...мислим глава иде на десно, осим ако ниси леворук, али то је ипак рука, усне немају ништа са тим".
У покушају да неког "подучите", остаћете и без пољупца и партнера. Верујем да се људи по пољупцима спарују. Особа која вас по први пут пољуби како сте измаштали, завређује да се памти.
Захвалите судбини и  његовим "учитељицама" живота што вам је допао усана.
И да се не лажемо више како се не сећамо свог првог љубљења?! Можда, ако није било вредно помена. У противном, то је само улуди напор да се заборави смејурија од нашег покушаја и туђег промашаја. Свим онима што баксуски памте чаролију првих правих пољубаца, заборава нема!Њихови стандарди су високо напућени док чекају да буду премашени. Такви се не дају обљубити лако. Колико ће их туђих дахова мамити на покушаје, они ће остајати равнодушни  у свом знању...све док се не појаве неке усне што само наликују на оне прве, а такве ће из "без разлога" пожелети страсно да љубе.

понедељак, 24. фебруар 2014.

Резервиши ми смрт

Да могу да бирам који би то дан у недељи био, сунчано јутро или кишно поподне...Да могу да поведем барем још неког само до тамо...било би то савршено јер увек ми је најтеже падао онај пут на који сам морао ићи сам. Тако и сада! Кад куглица крене да се по последњи пут врти, уложићу све на црвено, топло септембарско предвече у ком би иза мене све остало као да ћу се одмах вратити...Упаљено светло у стану, чешаљ на сточићу, собне папуче у раскораку.

петак, 21. фебруар 2014.

Мачке из краја


 
Већ дуже посматрам мачке у крају, некако су почеле  да се неконтролисано умножавају, појављују на најнеочекиванијим местима, бојжљиво ћу констатовати готово очовечују. 
Идем рано ујутру, готово увек истом стазом, насеље јесте велико, али неизлоканих стаза није превише и та једна једина резервисана је за саобраћај нерасањених раноранилаца, ревносних пензионера, повратника из урањене куповине, и од недавно осиљених мачака.
Пензионери дрхтавог хода, пате од заносећег синдрома, ухвати стазу ако можеш, уклоне се пред бржима и жустријима, нерасањени шетачи изреволтирани мањком сна гађају баре кад не могу ништа и никог другог, али мачке, оне се више не уклањају никоме. Стоје или седе, не знам шта би био адекватан глагол, за њихов нови статус живљења у крају. 

понедељак, 10. фебруар 2014.

Правда за кокошке!

Срчемо ли супу? Срчееемооо!
Свађамо ли се због белог меса? Свааађаамо!
Сањамо ли већ пуни холестерола пилећу кожицу? Сааањамоо!

А како ли је кокошкама закланим? Запитамо ли се? Можда, само док кољемо!
Обичном свету живот пролази у борби да заобиђе пакао и доброчинствима се претплати на рај. Нажалост кокошке нису само обични смртници, већ мученици који пролазе и чистилиште. "Живина је то" - каже се, некако помирљиво, у народу...а баш да нешто живи, не би се рекло!
Фобија сваке кокоши је тренутак намамљивања у "пургаторијум". Тим језивим причама о чишћењу или тзв. уређивању застрашује се још неваљала пилад. Преживелих да посведоче причања нема, само по који окрвављени пањ, попут олтара смрти, да страши надолазеће генерације ухрањиваног меса.
У животу пилетине једино насадна кокошка може понети титулу срећнице, док год је корисна нож је обилази.
Носиље су већ угрожена категорија, чим им истекне мандат успешног ношења, сањају лонац, буде се као попарене и потпуно рашчупетане!
Оне дворишне распуштенице подразумева се да морају да трпе сталне фрустрације петла, као и кљукање разноразним хранама, па чак и пеееском!

Па ако смо људи, уведимо их у смрт што брже, кратким и прецизним резом без сувишног потезања. Будимо хостеса пургаторијума на висини задатка, или се не хватајмо тог прљавог посла. Од наше вештине да усмртимо, зависи нечији достојанствен крај. Дакле, сваку кокош која нам допадне шака уведимо у загробни свет као човека, не би ли и нама, кад куцне час, био препречен пут до раја или оног другог...Пупупу, име му се не споменуло!
У међувремену било би нам боље да ћутимо и сваког јутра одамо почаст кукурикању, можда, већ сутра палих петлова и кокошака.


субота, 08. фебруар 2014.

Велико Г

У почетку беше само реч GOOGLE! Тражили не тражили, ђавола сте нашли. Вражја посла одувек су биле руке пуне знања. У знању је моћ, у моћи је лек.
Оно у чему сеансе врхунских терапеута тешко успевају, а то је пацијент васпитан да на сваки спољни негативни импулс временом огугла, googl-u олако полази за руком. Уз њега сте безбедни као деца, за "мајку" више не питате. Ако Вас уопште нешто брине, изгуглајте!!!
Велико Г постаје и отац и мајка, супердадиља, момак, девојка, пријатељ...све што сте икад желели, а нисте смели да питате. Едипов и Електрин комплекс ствар су митова, како се онда зове ово чудо које нас данас толико привлачи ?! Можда етимологија googl-a лежи у глув, глуварити... мала метатеза гласова увек је могућа, или у затупљујућој ономатопеји упућеној деци "Гууууу, Гииии"!!! Догодљив је и прелазак човека из О у Л...(опуштен у лењ). Еуфемизам свачијем уху прија, чак и оном на-глув-ом. Шта год да је истина, ја ћу да зажмурим и бројим до сто, а онда почињем изнова да тражим све оне због који сам се и пре игре осећао "запљувано"!!!

четвртак, 06. фебруар 2014.

Обележени

Зарекао сам се...никада више слеп у љубави!!!
На оба ока сам прогледао, само повез још увек носим. Нека га, нек слути на ожиљак.
У слутњи још увек, туђа знатижеља није пензионисана. "Мужјачки" је то некако и застрашујуће носити повезано око...сви се питају имаш ли га још увек или немаш, какав патрљак вида тамо иза постоји.
Господо знатижељна, чик пробајте на повез, режем погледом.
Ми нагрђени...жигосани смо за сва времена. Тако пролазе робови љубави, да се не лажемо?! Знам да и међ Вама љубопитљивима има осакаћених, и да Вам зато само кошуље дугих рукава лепо стоје.
Џаба, кријете тетоваже које сте давно проклели и дуге закрпе вена по кожи својој, кад исто су нам душе празне, ветром туђег заборава стерилисане и као напуштене хале, хује сабласно.
Слободно заврните рукаве своје, нека се трагови окова виде...У супротном још увек сте веслачи на галијама сопствене рањивости. Верујте ми на реч, несрећа неће два пута истог, кад види рану и да је ту већ била! Зато јој ја из даљине претим повезом-жигом и игром мангупског једнооког слепила.  

субота, 01. фебруар 2014.

КЛИНЦИ

Она и ја....Памтим, били смо деца тад. Прозлили смо се из чистог незнања. Досадиле су нам већ све играчке, па смо једно другим почели да се поигравамо. Није ми било смешно да жонглирам њеним осећањима док су ми неспретно испадала из руке, распрскавајући се, а знам смејао сам јој се. Није ни она морала ћутањем све да прекине, била је то тиха освета за моје кикотзубе. Били смо права деца тад! Сада смо још већа, они најтупавији клинци што се ,знам, никада више неће помирити!