Када се на
улици деси судар саобраћајна полиција , док трепнеш , стиже на увиђај. Процедура
увек иста: утврди се узрок незгоде, ко је „повређени“ ко „увређени“ и
најважније висина материјалне штете.
Али, питам ја
вас где је ревносна полиција када се
десе емотивни судари, па ломови. Тад да прецизира
штету,
ко је крив, ко коме дужан. Е, па рећи ћу само... да у случају емотивне
саобраћајке, она нeкако увек
закасни. Време је тада главни судија за прекршаје. Оно пише и повлачи казне,
враћа вас на место злочина, можда и научи да замолите неког за опроштај,
јер сте прекорачили дозвољено вам поверење и скренули с правог пута.
Свако има право на своју вожњу и то је свима јасно.
Пред тобом пут и „знакови покрај њега“, не заслепиш ли уз дуге везе светла
успећеш по који да разумеш, али ауто већ бираш сам. “ Машина ти си“ , поновиш дрско у
себи, онда упалиш мотор и јуриииш ! Возиш пажљиво, али турираш кокетно и бум!
Твој џип и једна лада већ почели да жмигују, одмеравају се под кратким светлима
и праве застој у саобраћају. И брига те што око тебе нервозно трубе, претичу
се, ти увежбано изговараш свој регистарски број
а фарови ти већ заљубљено цакле. Али не буде увек тако. Некад не стигнеш
да убациш у прву, а већ ти од треме проради кочница и онда котрљаш до најближе гараже све шкрипећи због
једноставности своје машине. И то је
боље, него да прекасно схватиш како си пола живота возио погрешном траком.
Пссст! Пази, овамо! Све ово се дешава ван
једносмерних законских очију. Закона
свуда, осим у љубави. Ипак, неоспорно је да неке тачке неписаног
љубавног права постоје као:
У љубави и рату је све дозвољено;
Љубав је рат полова у коме противници спавају
заједно;
Човек који не изгуби главу због љубави, нема главу.
Па кад видимо да је Душин законик без чврстих, смислених регулатива емотивних поступања, није чудно, зашто смо
слуђени када волимо. Да има закона, било
би и правде. Па ко у везу уђе празна срца и хладне главе, а изађе пуних џепова
да буде кажњен деценијом самоће и
емотивне глади; а ко по откуцајима
свога срца корача све време, а успут остане и без ципела да му се надокнаде
„године лутања“ итд. И мислите ли да се
до сад није нашла ниједна докона глава да попише све законе љубави на једно место? Наравно да
јесте...али морала је да обиђе следеће
локалитете: сва гробља сломљених срца, све клупе и изрезбарене коре дрвећа и све плочнике трајно ошминкане спрејом .
Слонови на пример имају
своја заједничка гробља. Примећено је да и људи похрањују своја препукла срца на исти начин, по неком
колективном обрасцу. Покупе срцолике крхотине и распу их на место на коме је
све почело. На том почивалишту срца нема гробне тишине, ту увек нешто куцка,
јер срце не може потпуно умрети. Само се рањено место вешто притаји, заспи у грчу ко намћор, да би кад се презрења засити поново прокуцало
по старој дужности.
До једног закона љубави није лако доћи. А кад се нешто
најзад и схвати, мерак је исписати то на посебан начин, најчешће урезивањем у
кору дрвета или сопствену кожу. И сви су закони сложићете се у презенту (особа
воли особу), што сведочи да љубав и није дугог даха, а закон треба да је за сва
времена, ту мислимо и на (перфекат,
футур). И
док је опште уверење да хара љубави безакоње по улицама, молим да се обрати пажња на дрвећа рошава
лица.
Времена се мењају. Носе са собом и већу слободу
говора, па се са клупа у сенкама грања, пароле љубави селе на
плочнике и зидове зграда.
„Кад волим,
нека је целом свету јасно, ја пишем спрејом
јер волим страсно.“
Нема коментара:
Постави коментар