Странице

понедељак, 07. септембар 2015.

Уста

У нашој фамилији наслеђивала су се само уста и то по облику и говорљивости. Једни од других крали смо напућени баксуски ген, исту малу јамицу посред доње усне и леву смејалицу поред. Ликом сви смо се невероватно разликовали, али пуста уста, начин на који су се мицала, кроз генерације настављала да живе, чинила су нас видним рођацима.

понедељак, 17. август 2015.

Може ли блог имати поетику? Е, може му се!

Реченица са скрцаним зубима, недоречена; надурени правопис са што мање знакова;
речи утегнуте емоцијом до прснућа, мелодиозне!
Теме мале, узгредне, а болне! Завирити свакидашњици под сукњу, проговорити о недозвољеном, па и срамном! Не величати, већ разобличити! Без апотеоза, него обичности доза у писању!
Пустити прозу да дилетантски певуши, поезију да прича! Покршити књижевне родове као прсте и на том чвору одморити стварање! И слажем се да нема нових тема, већ само другачијих приступа! Уронимо у писање са лакоћом трача да се надограђује. неологизирајмо, пустимо речи да се излану! Верујем у инспирацију као запршку стварности што чека на наш бибер, верујем у максиму да је књижевно стварање окопавање сопственог врта. Дакле, копајмо! Не желим да будем хладни свезнајући приповедач, нити данашњем online читаоцу какав смарач!  Желим само да будем човек што пише тако, да би га у тренуцима сопствене доколице, читалац пожелео одвести на кафу и попричати с њим лице у лице!

среда, 12. август 2015.

Остављеник

Још репове беде своје посакривао нисам!
Вуку се, смрде, сведоче...Ђаво је у мени, рогоња сам прави, ње нема, с другим нестала је. Без речи, опроста, прекора чак се и насмејала, као да одлази на сат или два, знам тај осмех (Враћам се брзо)...Волео сам га!
Желећи за себе висока звања, очовечио сам мушку најгору мору, удахнуо јој живот оног трена кад умро сам изнутра, банкротирао с љубављу занавек. Остављеник постах!
Била је моје све без ичега. Убог и празан остао сам, без места за даље, осим да у сат повратка гледам, у поново да верујем, у заувек да се кунем, без ње да не умем. 

понедељак, 03. август 2015.

Патофна

Патофна! Боже, како то меко звучи! Не сећам се тачно кад је та дивна реч закорачила у сленг и пронела значење папучића. У мом ципелару сећања увек ће имати посебно место. Собне патике или патофне куповале су се деци једном годишње, толико су и трајале. Увек због великих ствари добијане: вртића, екскурзија, рекреативних настава...уопште финих хотелских подова.
Са чичком на себи прирастале су за дечја срца и стопала, дајући им осећај вештине и владања сопственим ходом. А требало је прво знати на ноге стати! И таман кад загазиш свет под њима, схваташ да су ти главни непријатељи пертле и обућа уопште.

недеља, 07. јун 2015.

Недаћко по струци?

Ко, шта? Малер
Од кога, од чега?Од малера
Коме, чему? Малеру
Кога, шта (видиш)? Мене
Одувек ми се чинило да привлачим више невоље од осталих, осећао сам се као чичак за недаће, малер над малерима. Другима је радно време од седам до три, моје несретовање функционисало је драгсторски. Временом  сам пожелео да несрећу уморим собом, да предахне од мене, душом  дане. Најзад, пригрлила ме је јако и тако унесрећен постајао сам свој на своме.
Mожда сам такав и рођен? Рода-транспортер уместо у купус, атерирала је у коприве и ожарен судбином од најранијих дана постах песимиста. Никакве Павловићеве масти нису помогле, ни бол ублажиле, од пелена сам замрзео седеће послове, црвеног тура отискивао сам се од људи, везивања. И тако је песимизам постао моје опредељење, дакле, струка! Много сам уложио у њега...од смркнутог става, киселог осмеха, злослутећег језика до сталног кишобрана у руци.
У мојој свести и најјаче сунце могло се изметнути у невреме, а треба бити спреман. Није да ми се нису дешавале лепе ствари, и срећа ми се осмехивала небројано пута, гуркала ме изазивачки раменом, али остајао сам стамен, непоколебљив. Трудио сам се да околни весељаши својим расположењем никад не покваре, моје нерасположење. Најзад сам заслужио и више признање. Чинило се да ме је после људи и судбина полако остављала на миру. Над мојом картом више се није отварала, верујући да кад је неко тако тврд у својој религији клонућа,  да га не треба дирати. Могао сам је заразити пропашћу, бити камен у точку  њеног вечног окретања. Пу, пу далеко било!                                                                             

петак, 15. мај 2015.

"Подметачи"

Јесте ли чули за сорту људи-подметачи?
Нова-стара сорта успева све више у условима поремећене друштвене флоре, где због повећане опште попљуваности и стаклених ногу на којима стојимо по питању свих исконских вредности, подметачи су постали неопходни!
Има их свакојаких...
Врло су декоративни или људима примеренијим придевом  речено наоко врло углађени!

понедељак, 20. април 2015.

Тихост

Рећи ћу Вам нешто у поверењу...тврдим да за тишину постоје две речи! Ова прва је уобичајена и више рабљена; тишина као мир, милина, простор за медитацију и креацију.
И тихост коју волим да употребим кад приметим отуђеност међу другима.
Тишина ми је више за однос човека и средине нечујне, а тихост за однос "човек на човека" или међу нама речено "човек без човека".

понедељак, 13. април 2015.

O(блог)ани

Што некад били су оплетени, оговарани, оцрњени, оцењени, нечим окарактерисани, данас су такви у блогу поменути. Мањкави у неком погледу, вирусом модерне друштвене болести заражени, прошли литерарну тријажу и по ургентности помињања селектовани, са текстуалном облогом на глави санирани, чекају да од Вас буду прегледани.

четвртак, 09. април 2015.

Одрођени

Цепали су је део по део, људи огавни...
Причу о мени истргли из контекста, буквар истине оскрнавили, олизали змијским језицима, залепили марке оговаруше и пустили у ветар!
Дунули ми прашину у очи мислили су да нећу видети, восак у уши налили надали се да нећу чути. Испрва и нисам јер није ме било неко време. Подрпану личност мислили су лако ће с другима завадити. А ја-искидан, али мултиплициран дрипац! Није ме дуго било "изједна" пред том светином. Решио сам одсвуда да пометем гласине, изметлам издајице. И тек када дођох к себи, схватио сам  да улудо кући пожурих да се вратим...да загрлим, да помилујем. Тамо је већ одавно за мене болно и празно, сви некад моји одрођени!

уторак, 24. фебруар 2015.

Комшија

Нисам разумео зашто комшија са спрата има чудан обичај да избацује стално исту саксију са цвећем испред врата, као неког непослушног кућног љубимца. И таман кад помислим да бих могао да усвојим то недужно цвеће, он  ме претекне и непримећено га врати унутра. Вероватно поклон ког се није желео одрећи заувек, а чије га је присуство жуљало. Нагађао сам  да ова саксија трпи некакву његову неодлучност.
"Нек ме се већ једном отараси или некa ме не дира", поручивало је пролазницима посрамљено цвеће пред вратима.
"За разлику од тебе, саможиви мој, ком није требало љубави и пажње од ње, мени треба топлоте да напредујем. Искључујеш ме, баш као и њу из свог света, кад год замиришем, подсећам те"! Отерао си је, па би са мном да безуспешно вежбаш живот удвоје. Сви виде да нам не иде!"
Дуго сам веровао да комшија просто вуче неку трауму у вези са цвећем  док га једног јутра нисам срео пред вратима и намирисао да има проблем с пићем. Необријан, надувен и запуштен попут цвећа које је подигао, погледом ме је поздравио. Јурнуо сам низ степениште, али нисам могао да не приметим како је саксију нежно подигао, погладио данима неполиване листове на начин на који се помази дете грешком кажњено.

субота, 07. фебруар 2015.

На одложено

Треба отићи у набавку?
Двоумите се између млека и хлеба?
Побогу, купите оба кад све може на одложено! Толикe картице вапе да буду провученe. Јесте ли приметили да док гурате своја полупразна колица, поред вас пролазе товари хране што скривају ониске, утовљене купце. Ритуално купују, више ни не гледајући цене, све пуномасно, "квалитетно" и увек пазаре устаљеним редом. Међу фрижидерима се највише задржавају, фоке су то праве...хладноћа им не може ништа. Слојевито ухрањени брижно окрећу комаде меса, вагају их ручно упркос истакнутој  грамажи, цени!

петак, 06. фебруар 2015.

Сан

Не сањам је често. Таман се понадам да сам је заборавио, ето, ње! Горда и неподатна какву је памтим. Лик јој се помаља из сећања. И све је у реду док не замирише и не заболи на њу. Kао и онда покушавам да је додирнем, дигнем  јој браду к мени, отарасим се презрења којим сам је обрисао. Проклети сан, по обичају ме успорио, руке пократио....ни да је такнем, док бол нараста, пулсира, не верујем да се она поново враћа. Да  барем снови нису жене, издајице, већ непослушна багра што пуштају стварност да кроз њих слакша. Будан одавно нисам крај ње, други је на моме месту! Не знам му име, потрудио сам се да га не упамтим. У баксуском сну све им се може, њему се тако олако даје. И док му се у загрљају осмехује срећна, лик јој кунем и тамним... сасвим будан и бесан.

петак, 16. јануар 2015.

Ујак нежења

Свака породица, друштванце или пословна заједница има барем једног атипичног члана тзв. ујака нежењу без ког та читава екипа људи не би била тако успешна и кохерентна. Делује иронично, али је истинито. Ма колико тзв. ујак нежења био неуклопљив и другачији од осталих "заједничана" управо он ту целину чини заокруженом, намећући себи као основни животни циљ њено савршено функционисање. Недовољно храбар да сам буде "ловац"  ујак нежења креће се увек у друштву  успешних "предатора".