Странице

уторак, 30. мај 2017.

Мотколики

Мотколико створење ушло је на последњој станици у граду.
Био је сумрак и недовољно светлости у аутобусу да бих у потпуности видео лик младића од двадесетак година. Приљубио се уз шипку и сачекао свој ред да покаже пропусницу. Последње седиште до прозора дало ми је позицију заштићеног сведока једне немиле ситуације.
Мршава рука показала је очигледно неважећу пропусницу. Кондуктер без жеље да гледа кроз прсте, рекао му је да мора да плати. Мотколики је стајао непомично као да не чује шта му се говори. Људи су чекали свој ред да уђу, плате и седну. Нервозне руке још једном су опипале џепове и извукле празне дланове ван. Застој на путу...
Гласови неразумних - Некa да паре, или некa се гони!
Посегао сам за својим новчаником и платио бих да га бесна светина није изгурала напред, даље од кондуктерске правде. Још једна демонстрација немаштине прошла је уз мало псовки и много радозналих очију. Већ је био мој ред да изађем, у препуном аутобусу моје место остало је празно. Мотколики му је био најближи, али није сeо. Припијен чврсто уз шипку, плаћао је стајањем казну свог срамног немања. 

четвртак, 11. мај 2017.

Студентска соба

Студентска соба...Прекратки кревет и један сто за учење, ручавање, картање. Тепиха тек толико да не стојиш бос кад устанеш из кревета. Фрижидер у углу пуни се сваког понедељка кад стигне храна од мајке.
Увек иста, досадна, дуготрајна јела која се не морају подгревати. Али нигде грејног тела. Газда не дозвољава студентарији да ишта пали, гаси и не дај боже заборави.
Да будеш бесан на маторе, што нису дали више, боље, не иде. Ово је најбоље што су могли. Једино је на претек било књига и ћебади. На сваком кораку гомиле папира које су непослушно чекале да буду подвучене, сложене. Недеља се увек некако вукла, више гладна него сита, све до викенда који је најтеже падао. Ручак у туђој кући, у којој си увек само станар кога треба притиснути за кирију и стишати ако је бучан. Звекет кашика чује се са спрата, ритмичко постављање тањира и ономатопејично Дееецоооо, на јело!
Тад недостаје кућа, све оно чега си се стидео међу својима јер никад није било богзнашта. И оно због чега си знао да мораш отићи и успети; и свих који су рекли да нећеш, да ивер не пада даље од кладе. А твој је увек био више у кафани него код куће. И све што је знао је да прети  "Све док си под мојим кровом"...Зато више ниси тамо, осим у мислима, недељом, делиш врућ хлеб млађим сетрицама на равне части да се не свађају око глупости, а теби шта остане...Јер мушко си!