Унапред му се није гледало јер се ништа вредно није назирало. Иза њега гомила замршених грешака...савршено клупко промашаја стезало га је попут кравате. Једино што се одувек пред другима држао отмено у свом болу. Скоцкан и утегнут до тачке пуцања, волео је монденски да се одене кад год би се осећао лоше, тако је прилазио животу. Помислио је, у трену, на скитницу у жалосно-добро очуваном венчаном оделу, ког је сретао свакога дана на углу.
Од свег живота, то му је преостало у целости честито, па се прси тиме. Кад те живот зароза до крајњих граница, иронично му се окрећеш са црвеним кармином на уснама. Колико је само касирки са изгриженим ноктима и накарадно намазаним ружем премотао у мислима и њихово серијско "Хвала и дођите нам опет". Све те моменте зналачки је крстио "свечани у беди". У огледалу је проверавао чвор од сатена и меркао место за бакарну иглу, али болело је што, у бити, ни по чему није био изнад нафракане касирке или скитнице. Одело на њему деловало је скупо, али животна прича само багатела.
Нема коментара:
Постави коментар