Странице

недеља, 29. јун 2014.

Јер Бог је био такав преварант...

Накратко се са мном поиграо! Нисам видео кад је шеретски укрстио прсте иза леђа, поверовао сам да ме гледа као још једног од несрећника. Тајни осмех скрила му је брада, посматрао ме је испод ока. Све је заличило на састанак за посао, који сам очајнички желео. Квалификације ми и нису биле неке! Грешник из нехата? Да, тај сам, подвуците! CV је говорио сам за себе, да сам годинама улудо волео, без претходног искуства постао најбољи радник фабрике за производњу емотивног смећа. Кад се на крају угасила, била је то пропаст света, пропаст мене! Решио сам да наместо десет, пропишем једну своју заповест: Не заволи никад више, да не би поново био повређен. Владао сам се по њој док не стигох Њему на истину. Некa ми суди! Теглио сам све време само један грех-врлину, била је то љубав. Случај за ког анђели нису знали како да подесе тасове, на Њему је остало да доврши смицалицу, да ме отпреми ма где било. Осећао сам како ми оним "директорским" погледом сврдла чело и док му је осмејак пробијао напред, зачуло се само: "Добро дошао у нови крај, примљен си у Рај "!


четвртак, 26. јун 2014.

Раздужујем се

Раздужујем се...свим и свачим! Старим навикама, пргавим обичајима, ниским љубавима, болећивошћу...раздужите ме! Надаље бих да ходам чист као давно ишкрабан лист хартије, у коректору окупан, иживљен, али читав и за некога употребљив. Вратићу сваком дугове, осмехе ћу да исфалширам, пољупце вежбам да фалсификујем, добро ми иде преглумљивање другарства. Ево, Вам, ваше и хвала! Никад ми ни требало није, моје ми недостаје! Раздавао сам се и да се покупим треба ми вечност. Не, нису ово Попине крпице, ово је много више од одела, кожу сам своју подавао и све што под њом бије, да би вама топло било, у рукавицу сам се претворио, а ви? Ви ми је бацисте у лице!

уторак, 24. јун 2014.

Ситничарка

Заволео сам је јер је била ситничарка. Тако сам јој тепао у шали. Знала је да ме купује глупостима, тричаријама, на ситнице је вредност полагала, онеобичавала их. Осмех уз прву јутарњу кафу, миршљава коса увече на јастуку, стикер-поруке свуда по стану. Љутила се, такође, ни због чега. Зарез је могао да јој убије расположење само ако није био оправдан. Тражила је смисао у речима, месила их уместо колача, модлицама интерпункцијским их је секла, сервирала у најлепше изјаве љубави. Само је то и знала. У кухињи је била шепртљаста, али гутао бих је очима док ради. Опраштао сам јој сва незнања, била је моја дете-девојка. Бог ми је послао на чување. За његов анђеоски интернат била је дивља, помешали су је са тршавим анђелима-регрутима. Сва срећа пала ми је право у руке, без упутства и препоруке, још увек учим како се њена коса чешља...

четвртак, 12. јун 2014.

Тужибаба

Као мали знао сам да будем тужибаба. Часније занимање ми није падало на памет. Био сам најспорији клинац у екипи, увек саплитан и чвргама налупан... па сам дефицит у умешности да будем део игре, надомешћивао брзиним преношења притужби у свет одраслих суђаја. Био сам доколичар, дечјих чарки хроничар, осуђен да будем гласник. Нешто сам морао да радим док су се други безбрижно играли. Како би се сазнало ко је кога саплео у фудбалу и тај марифетлук одзвиждукао, или опсовао иза леђа комшију који се жали на буку, или у инат погазио цвеће пред зградом ( једину радост градских пензионера ), све захваљујући мени и мом дару да видим, чујем и прокажем. Родитељи другова радо су ме поздрављали, био сам њихов одашиљач, неко коме се могло веровати, за сваки абер помилован сам по коси. То ми је јако значило, јер нисам имао пуно другова... нисам имао ни једног да ме научи да ћутим и волим. Сад знам да прећутим, овај папир моја је тужибаба, а ви сте рука над мојом главом. Слободно ми лупите чвргу, навикао сам...

уторак, 3. јун 2014.

Рез по срцу

Нису ме учили како да преболим... Грешка!!! Говорили су ми само да волим. За такве наопаклије сад нема речи утехе. Само резови...дубоки, непрецизни, из нужде резови. Без освртања, преиспитивања, резови
увредама, шамарима, ноктима, чиме год. 
Онда мир и осећај олакшања, али само на кратко. Кад одресци крену фантомски да боле и жигају поново, то боли највише. А да крпим тек не умем ! Грозио сам се игала одувек, али ово ће ми шивење допасти шака. Поново да отмем конац судбине, суђаје да преварим да га не прекидају, крв своју да изушивам да се не пролива више, бол у љубав да вратим, несхватљиво да схватим.

недеља, 1. јун 2014.

"Богати"

Живе и једни и други, и они са дна и они "од горе". Сироти луксузним животом мамљени, миришу  га као скупоцен парфем који никада неће имати, окружени децом ( живим зидом глади), што гута наоколо очима пуним питања. Обесни презревши своју свемоћ пуштају да им обиље цури као дречав лак за нокте ког се брзо заситиш. Мимоилазе се свакодневно газећи кивно бетон. Погледи им се налазе у пролазу. Сироти застају на очима других, имућни крећу од ципела. Све док се не изубадају прекором, не престају. У двобоју зависти изгубе увек оскудније одевени, лакше их је и брже осудити, нема се ту на чему застати. Њихов једини бренд, богатима неразумљив, је наручје пуно дечје љубави, који се у стерилном потрошачком свету све мање и мање носи.