Да могу да бирам који би то дан у недељи био, сунчано јутро или кишно поподне...Да могу да поведем барем још неког само до тамо...било би то савршено јер увек ми је најтеже падао онај пут на који сам морао ићи сам. Тако и сада! Кад куглица крене да се по последњи пут врти, уложићу све на црвено, топло септембарско предвече у ком би иза мене све остало као да ћу се одмах вратити...Упаљено светло у стану, чешаљ на сточићу, собне папуче у раскораку.
И са људима сам такав био, никад посвађан до краја! Могли су ми се вратити, само да су хтели, ваљда су зато и одлазили они од мене...Но, небитно! Са главом тешком од успомена, срцем тромим од превише вољења, само душом спремном да слакша...кренућу! Ако бих могао да резервишем један сто за двоје... себе и неку од њих, бивших. Уз резерцвацију иде конобарица
(увек насмејана) и по могућству бесплатна конзумација, ипак је ово пут без повратка.
Волео бих да ветар дува, да уживам у њему као некад. Хладио ми је луду главу и подизао сукње кад ја нисам смео. Па нек ме он и однесе у причу вредну помена. Залазеће сунце нек ми помилује лице које се, знам, није намазило и наљубило довољно...(могло је више, могло је боље)!
За суседним столом волео бих да видим дете у наручју мајке док га храни, да у његовом оку још једном преслишам своју младост и глад за животом. А рачун кад стигне ја ћу већ плаћати неком другом, али нека све остане за столом као да ћу се брзо вратити! Цигара само до пола нека нагори, у диму нека за мене игра она, као оних дана кад веровао сам да је права и знао да је само моја.
Нема коментара:
Постави коментар