Странице

среда, 31. август 2016.

Хватач снова

Дуго већ нисам срећан, а сањам о срећи стално. Привиђа ми се та мала успијуша, шуња се кроз свест, долази у обличјима разним. У сну једноставно умем да живим, весељак сам окружен људима, вољен. У стварности самоће слуга. Прсти вољених ме жељно додирују, не дају, држе уз себе, шапућу да им недостајем... Препознајем им руке по ноктима, дугим прстима, бурмама прерано земљи предатих. Сваке вечери живим по један отети дан, у инат судбини.
Будим се тежак и замишљен због свега што је могло да буде, а није. Празне ми руке, квасац бола у грудима. Недостају...Они су своје кругове затворили, њихов сан тврд је као камен, вечан. Само ја - осуђен на сомнабулизам. Хватам отето, гоним вољено, нисам ја обичан месечар!
Зурим у месец  што се од дебљине одронио, креда ми на дланове пада. Играмо се "школица" моја нерођена деца и ја; она нас гледа поносно кроз окно кућног прозора, очима мога вечног сна.   

четвртак, 25. август 2016.

Преварен (а)

Прво си ти преварио, онда ти је враћено. Да!
Kажеш да ништа ниси урадио?
Лаж, увежбана, тешка!
Обећао си да ћеш бити ту, увек кад устреба.
Сећам се била је ноћ сва од жеље.
Дрхтали смо загрљени на снегу.
Вољење... Трајало је премало.
Једну годину само.
Рекли су да ме вараш. Другови, они су знали, видели!
Грч, тај одвратни чвор у стомаку!
Наше слике по поду, јакна у руци.
Трас!
Телефон пун бројева; (окренути у случају нужде)! Нужно је!
Освета-само за моју душу лек. Нисам била виђена са њим.
Сутра је нови дан, нови крај!
Опет је падао снег, пред твојом кућом сам.
Док спаваш, остављам ти ствари на прагу, раскидам!

уторак, 23. август 2016.

Двојац сиротих

Љубичасти тепих, прљав и одбачен лежао је искежено попут огромног језика на паркингу покрај зграде. Претпостављам да га се неко од комшија ратосиљао не марећи за остали свет. Деца одушевљена новим љубичастим травњаком, у свом "каменграду" од насеља, данима су смишљала којим би све играма употпунила затечени пурпурни пејзаж.