Потреба за саговорником, човеком који вас уистину слуша, а не гледа летимице у мобилни или заведено додирује таблет, док му исповедате своју муку, све је учесталија. У таквој атмосфери самовања удвоје упадица "Само да ти кажем" постаје рефрен непричања. То "само да ти кажем" најпре се само констатује, затим се подигне обрва и упери полузаинтересовани поглед у овог жељног причања, да би већ секунд касније наступило искључење слушног апарата од стране таблет-пријатеља и почело тзв. слушање очима.
Два везана трептаја оком значе: "Да, да...у праву си сто посто." Извијена обрва била би: "Ма шта кажеш? Немогуће!" А кад се већ зажмури на оба ока (највероватније због јаког подневног сунца), ми то преведемо као: "Је л' и ти не можеш да верујеш да се то људима дешава?"
И тако се сити испричамо, миговима, чешкањем иза ува, надизањем обрва...језик је одувек и био систем знакова, зар не?! Нажалост, једино још они којима је моћ говора и слушања неком вишњом грешком одузета, труде се да пажљиво гледају и разумеју особу која им се обраћа. Њима непричање није опредељење, већ су им знакови све и све би дали да ово "само да ти кажем" могу да кажу, а не покажу.
draga ana,
ОдговориИзбришиrazgovor sa tobom mi je bio ogromna uteha od svakodnevnog sivila i surovosti.
od nemoći pred obličjem zla.od sumnji i prezira.od mutnih poriva.dovoljan mi je bio tvoj glas.
dejan.