Просјак или касирка судбине?

  

Сваки  део града има  своју стајаћу фигуру луде, старице или старца просјака,  иза којих је нека необична  животна прича, што је захваљујући закону градских говоркања , била свежија и спремнија да преживи од њих самих.  Изненађујуће је да  се ти исти, упркос очигледном  одустајању  од  себе могу  подичити завидним животним веком, толико дугим  да и кад умру они не нестају, већ постају прича која тек нема рок трајања. И они су некад били део нормалног, ужурбаног, радног света, а онда су одлучили да бесповратно стану и погледају се у очи са људима чијој су раси припадали.

У  таквом стању  вољне засталости кида се веза са текућим временом , али и проваљује брана  између  успомена, тренутности и планова. Приметићете  да  просјак  никад не носи сат, али  на своје типско  место увек стиже на време. Чудно, зар не?! Такви дигавши руке од многих конвенција остају у служби  једне од највећих тј. времена  које сада  почиње  да служи њима. Присетите се! Сигурно сте их сретали како еуфорично говоре о својој прошлости, док самоуверено  траже милост да би збринули садашњост, а све обећавајући  да ће вам вратити помоћ, колико већ сутра на истом месту, у исто време. Сви они изгубивши на људскости, постају као једноплони. Жене и мушкарци нађу се на црти одбачености у истој безизражајности: дуга, жућкасто-седа, замашћена коса;  жива, напета  уста; поглед  који  тражећи и осуђује; руке што опсесивно стежу ритуална клошарска помагала.

Градске приче су разне, богате, али може ли им се потпуно веровати? Да се некада угледан грађанин одрекне породице, запусти  и заклошари потребни су  чврсти разлози, а шта кад се до њих више  не може  доћи.  Дакле, судимо о ономе што нам  је ту пред  очима, и упорно  тражи дванаест динара, ни мање ни више, него  баш толико. Испрва помислим  како му много више фали у његовој животној рачуници, али кад промичући  иза себе  чујем како другог пролазника  опет учтиво пита за само дванаест динара, вратим се и одбројим ситниш мало више од дванаест пута.  И, гле, прљава поштена рука ми врати сав вишак, касирски вешто! Још да издаје рачун на њему би писало, хвала на позајмици, милостињу  враћамо. То вам је та просјачка етика, никад вам неће узети више но што му треба, јер тиме  у ствари подмирује неке давне дугове према  људима који су га за мање од  дванаест  одбацили.  Људи одавно више нема, нема ни  старог њега, али дуг је ту, још увек жив и  тражи да буде враћен, али из џепа оних који су га "човечно" одрезали. Тада схватите да је чип вашег понижења, заправо  био улог да се просјак врати у игру, да вас подсети на релевантност срећног поља  и да се лоптица стално креће.

“ Јесам ли сам сада довољно ситан да ме приметиш”, читаш му са испружене руке, “ јер некад сам био велики, човек баш као и ти, а занемарен и невидљив. Увек су ту, у близини продавница, банака, уопште,  разних исплатних места, вребајући  иза  угла  свој заостали доходак и зеленашећи  на ситно. Пробај ти неког да зауставиш, нећеш успети, јер ми  људи само више и ниже од себе видимо. Виших се бојимо, зато их памтимо, о ниске се саплићемо, псујћи их. Просјачки радар решета све. Сви су му дужни, свак ће да плати, ко избегне, попиће псовку. А ко да више, биће му враћено, видеће како је кад скитница  части. Но, шта је луда без слогана  читко писаног и то на  полеђини свог  картонског скиптра: “ Буди човек! Удели!“ 

Можда,  је то  лични подсетник, пушкица овог путујућег  глумца, како да дела и  врати  људе или последња  читка опомена  светини, како их је са оне стране картонске кутије све мање и да су  пре они  на ивици истребљења.