Заволео сам је јер је била ситничарка. Тако сам јој тепао у шали. Знала је да ме купује глупостима, тричаријама, на ситнице је вредност полагала, онеобичавала их. Осмех уз прву јутарњу кафу, миршљава коса увече на јастуку, стикер-поруке свуда по стану. Љутила се, такође, ни због чега. Зарез је могао да јој убије расположење само ако није био оправдан. Тражила је смисао у речима, месила их уместо колача, модлицама интерпункцијским их је секла, сервирала у најлепше изјаве љубави. Само је то и знала. У кухињи је била шепртљаста, али гутао бих је очима док ради. Опраштао сам јој сва незнања, била је моја дете-девојка. Бог ми је послао на чување. За његов анђеоски интернат била је дивља, помешали су је са тршавим анђелима-регрутима. Сва срећа пала ми је право у руке, без упутства и препоруке, још увек учим како се њена коса чешља...
Нема коментара:
Постави коментар