У ноћи

Она и ја, очи у очи по други пут. Требало се показати пред девојком, нисам смео да испаднем шмокљан. Слушао сам од старијих ортака да је други састанак већ нешто где не можеш играти на срећу. Цури се или допаднеш или је више не видиш. Просто. Пред њеном кућом убацио сам у брзину нагло, квачило је осетило сву стрепњу тренутка. Требало је остати хладан, прибран. Летње вече и спуштени прозори, коса јој се вијорила, заголицала ми је нос на трен. Извезли смо се изван града, пред нама само пут. Ухватила ми је руку, преплетени прсти добовали су у ритму песме на радију. Слобода ми и дан-данас мирише на то летње вече пуно предосећања. Радијски водитељ, мој сапатник, избацивао је вицеве без реда и она се смејала гласно. Олакшавао ми је посао. Има ли лепшег призора од насмејане девојке, са распуштеном мирисном косом за коју предосећаш да ће бити твоја. Минђуша у њеном прћастом носу деловала је тако егзотично. На трен сам осетио како ми њена рука прелази преко врата и свеже ошишане косе. Каже да јој је то омиљено. Жмарци су се издајнички спустили низ моја леђа. Трудио сам се да задржим правац, али ритам песама на радију терао ме је да возим брже. После пар кривина које сам изазивачки прошао, дланови су нам се поново спојили и пожелео сам да је пољубим. Улично светло знало је кад треба да се притаји и успорио сам полако. Тако савршеног профила, обузета музиком остала је прикована за седиште. Пратећи искричави белег на њеном носу, приближио сам се. А она упркос баксуском мраку, засијала је од среће.

Обрисани

 
Срео сам је после пар година. Лице јој се изменило. Нашминкана борама за које ја нисам био заслужан осмехнула се. Пожелео сам да се испричамо, да једно другом поверимо тих пар година од нашег растанка. Једна кафа не би била довољна и њој се некуда журило. Празних руку тражила је неки ослонац, видим није јој свеједно што ме види. 

Знао сам тај благи трзај њеног тела кад се унервози, није га се одрекла. Таман кад помислих да је више не познајем, она ми показа своју стару крхкост. Пита загрцнуто јесам ли још увек у послу са моторима. А ја... Како да кажем да сам их се одрекао јер се њој није допадало да их возим. Шамар ветра обома нам је сасуо косу у лице и следећи пут кад смо се погледали били смо насмејани.                                                                     „Сећаш се онда када смо први пут...” Почели смо реченицу у исто време и завршили је ћутањем. Ја сам помислио на нашу прву вожњу, стрепњу, брзину. Она... Ко ће знати? Испод благо раскопчане кошуље назирао се привезак који сам јој давно поклонио. Мали, сребрни мотоцикл за срећу, још увек га носи. Откуд сада овај део мене испод њеног врата? Сва срећа припала јој је онда када ме је оставила због господина савршеног. Изгледа да и није био богзнашта. 

Било је то сучељавање за које знаш да неће дуго потрајати. Дешава се једном у пар година да улице почисте однекуд бивше љубавнике, па их у ђубравник опроста сабију тако да се не могу мимоићи погледима. 

У њеним очима туга, код мене бес што никад нисам добио одговор. Телефон јој дрско звони. Јавља се уозбиљеног гласа и каже да ће узети децу. Одмахује ми руком као драго јој што ме је срела, прстима потапка привезак на грудима да се увери да је њена тајна на сигурном. Помиловао сам погледом тај мали покрет и тек тада сам јој опростио.