Странице

уторак, 24. фебруар 2015.

Комшија

Нисам разумео зашто комшија са спрата има чудан обичај да избацује стално исту саксију са цвећем испред врата, као неког непослушног кућног љубимца. И таман кад помислим да бих могао да усвојим то недужно цвеће, он  ме претекне и непримећено га врати унутра. Вероватно поклон ког се није желео одрећи заувек, а чије га је присуство жуљало. Нагађао сам  да ова саксија трпи некакву његову неодлучност.
"Нек ме се већ једном отараси или некa ме не дира", поручивало је пролазницима посрамљено цвеће пред вратима.
"За разлику од тебе, саможиви мој, ком није требало љубави и пажње од ње, мени треба топлоте да напредујем. Искључујеш ме, баш као и њу из свог света, кад год замиришем, подсећам те"! Отерао си је, па би са мном да безуспешно вежбаш живот удвоје. Сви виде да нам не иде!"
Дуго сам веровао да комшија просто вуче неку трауму у вези са цвећем  док га једног јутра нисам срео пред вратима и намирисао да има проблем с пићем. Необријан, надувен и запуштен попут цвећа које је подигао, погледом ме је поздравио. Јурнуо сам низ степениште, али нисам могао да не приметим како је саксију нежно подигао, погладио данима неполиване листове на начин на који се помази дете грешком кажњено.

субота, 07. фебруар 2015.

На одложено

Треба отићи у набавку?
Двоумите се између млека и хлеба?
Побогу, купите оба кад све може на одложено! Толикe картице вапе да буду провученe. Јесте ли приметили да док гурате своја полупразна колица, поред вас пролазе товари хране што скривају ониске, утовљене купце. Ритуално купују, више ни не гледајући цене, све пуномасно, "квалитетно" и увек пазаре устаљеним редом. Међу фрижидерима се највише задржавају, фоке су то праве...хладноћа им не може ништа. Слојевито ухрањени брижно окрећу комаде меса, вагају их ручно упркос истакнутој  грамажи, цени!

петак, 06. фебруар 2015.

Сан

Не сањам је често. Таман се понадам да сам је заборавио, ето, ње! Горда и неподатна какву је памтим. Лик јој се помаља из сећања. И све је у реду док не замирише и не заболи на њу. Kао и онда покушавам да је додирнем, дигнем  јој браду к мени, отарасим се презрења којим сам је обрисао. Проклети сан, по обичају ме успорио, руке пократио....ни да је такнем, док бол нараста, пулсира, не верујем да се она поново враћа. Да  барем снови нису жене, издајице, већ непослушна багра што пуштају стварност да кроз њих слакша. Будан одавно нисам крај ње, други је на моме месту! Не знам му име, потрудио сам се да га не упамтим. У баксуском сну све им се може, њему се тако олако даје. И док му се у загрљају осмехује срећна, лик јој кунем и тамним... сасвим будан и бесан.