Странице

петак, 27. мај 2016.

Мој могући живот

Питам се какви би били моји могући животи?Заслужујем ли ја уопште још неку егзистенцију осим ове? Кад могу мачке, па можемо и ми,"керови". Не бих да паднем под ауто, да бих то себи доказао. Више сам упражњавао поподневна измаштавања и надоградњу на прекинуте снове, љубави, уопште односе у животу. Као у књигама са два краја, које сам као клинац читао (типичан, досадан свршетак и онај храбрији кад кренеш стазом којом се иначе не иде). Волео сам постојање могућности у њима. Мрзео сам коначности. Тачке. Запету сам готивио, обожавао три тачке у писању.

уторак, 17. мај 2016.

Херувим на хероину

Мислим да сам видео Бога, преобученог!
По први пут обријан, глатких образа, у шљаштећој тренерци, са "шанираним" парфемом по себи. На руци му сат налик на зидни (демонстрација моћи). У њега ни не гледа, зна он добро кад ће кога откуцати. Свевидеће су му очи, немамо му где утећи. Све нас види и сви смо "таговани" његовим отровним стрелицама. Бела гарда, херувими на хероину, ето, то смо ми. Бељи нам дани, црње нам ноћи! Очајнички сам желео да се потпуно приближим светлости, да је дотакнем. Продао сам пламeни мач за иглу. Лепотану навученом на грешно вретено, журило се да спава. И пре но што сам у жељи заклопио очи, платио сам му поштено, за мук, за трзај и бело! 

четвртак, 12. мај 2016.

Кер, курсор

Курсор и ја...гледамо се сваког јутра без речи. Трепти он, дрхтим ја. Стваралчка грозница је на помолу. Протежем прсте на тастатури и шетам га горе-доле по белини. Загревам се. Чекамо обојица јутарњу нужду. Пражњење је основа доброг здравља, просто се мораш чистити од надошлих речи. Иначе настаје опстипација, литерарна. Кад речи почну да запомажу. ту шљиве не помажу. Дакле, морао сам да га издресирам. У почетку није било лако. Вукао се на другу страну кад год бих се замислио. Проналазио бих га насред реда, међу словима како се смуца. Својеглавио је итекако, чекао да ме ухвати на "погрешној руци" и шмугне. Кликтао сам по стрелицама, дозивао га мајчински, грдио и на крају доводио у ред. Данас, поносно могу рећи, мој добри курсор прати ме где год да пукнем прстима...Лаје кад год бих желео и трепти окицама упитно ако би ми се ократиле речи. Кер-курсор слуша ме!

среда, 11. мај 2016.

Дисторзија срца

Угануо сам срце. Јуче на другом спрату док сам се пео за мене уобичајеним кораком (два степеника па један). Псовао сам степениште улепљено жвакама кад сам зачуо окретање кључа у брави. Искорачила је ван. Нова станарка наше зграде, помислих! Иначе, мрзео сам све бучне комшије, нарочито придошлице, студенте. Чврсто сам веровао да је Дом за студенте доле у граду празан и да су све ноћобдије и галамџије овде. Због овог уљеза било ми је драго.
Да сам могао, платио бих јој станарину и трoшкове до следећег испитног рока. Била је млада, насмејана, тек напарфемисана и на ту свежу крв сам се оклизнуо. Мој "гумени" образ и ја смо поцрвенели. Уганут, а нигде штаке на видику, решио сам да се распертлам и тако застанем на трен. Као у "Црвенкапи" зли вук пожелео je  да је боље види, осети, удахне. Осећао сам да ми очи расту до размера разрогачености, а све што сам успео је да јој намигнем (онако комшијски). Прешла је буквално преко мене. Претпоставила је да сам један од "матораца" из зграде који се одмара на сваком од спратова, носећи кључеве и рачуне за овај месец. Низ степениште наставио је да одјекује њен телефонски разговор и смејуљење. Остао сам крај гелендера са уганућем у грудима, дланови њеног парфема чврсто су ме држали. Знао сам дијагнозу (distorsio cordis), да ћу морати да мирујем, стављам бурове облоге и избегавам застајкивање на другом спрату.

уторак, 10. мај 2016.

Жмурим и љубим

Жмурим и љубим...
Усне које сам одабрала заувек за себе.
Знан им облик, текстуру, углове смејне уз мирис јак.
Жмурим и љубим, али сапета прошлост надолази ми тад. Истрчава трку од сто десет са свим препонама раскидним. Жига!
Хоће да је оживим језиком и повратност дам.
И кунем, и претим да сада кад коначно умем и имам кога да љубим, не дахће више за вратом, не маже изазивачки лабела, не миче рукама мазно, не мами речима ласкавим! Са бившима никад на боље! Знам!
За правог, на уснама мојим, ваља се сугласје меко док му на уво шапућем речи љубави, моја срећо!

Човек-ствар

Остављен од свих, окренуо сам се стварима. Оне су ме, бар, увек чекале тамо где сам их остављао. Биле су ми верне. Још једно напуштање у животу нисам могао да поднесем.
Људе нисам успевао да задржим у строју љубави, врпољили су се, жуљао их је ред по ком сам их волео.