Странице

четвртак, 24. октобар 2019.

Мау мау

Тако то бива са штиховима...
Лоша рука стегла се у песницу којом је могао о сто или о своје искривљено лице. Тужни жаца лежао је тек тако, остављен на талону да цркне сам. Џокери су му се кезили својим прешминканим устима, мала гола двојка дозивала га је жељно. Ситне карташке душе трудиле су се да га још више збуне, заброје. Знали су да његова дама лежи тамо под неком набаченом картом. Сви су се наслађивали по наређењу врховног штиха. Кечеви као сити керови нису се мицали са места. Пијане седмице  уносиле су му се у лице, морао је цео шпил трипут да претресе да отера зле гласине. Осмице пуних трбуха једва су га прескакале, остављајући за собом причу да га вољена вара. Знао је да је истина под гомилом карата и превртао ју је бојажљиво. Кад ето ње! Ухваћена са истобојним пубом на делу. Хтео је да се баци на њега, али жандар на жацу не иде. Одложеног копља остао је веран шпилу који се комешао од смеха. Одсвуд је одјекивало подругљиво мау мау.

четвртак, 12. септембар 2019.

Место поред

Завијање напуштеног пса парало је ноћ. Проклињао сам одшкринут прозор који је требало да затворим. Помислих како бих у ово доба ноћи могао да вриснем до изнемоглости, нико се не би окренуо. Она која је требало да чује, већ је на пола пута да ми се никад не врати.
Сат на зиду куцао је јаче но обично. Нервирало ме је уједначено штуцање механизма који је довлачио дан који нисам желео да сване. Нисам могао да се погледам у огледалу. Калодонт неће опрати горчину која је навирала из стомака. Први новински наслови донеће слике несрећника који су непажњом страдали претходног дана. Над њиховим иницијалима замислиће се свако ко купи штампу. Шта је са нама безгласнима? Да покушам да је позовем још једном? Знам шта ће рећи... Време је да свако пође својим путем!
Њена дестинација има карту и број седишта, моја је била да увек будем ту када затреба.
Изгледа да игру губе они који су се као деца заклели да ће ти чувати место поред.

субота, 10. август 2019.

Олајавање

Све што сам волео јако, напуштао сам без окретања. Љубави нисам имао пуно. Неколико жена које су прича се срећније без мене. Никако да их сретнем на улици.
Имао бих за њих препоручено писмо о издаји које се само у руке даје. Не верујем да би расплеле своје срећне прсте да приме моју истину натраг. Није их занимала ни онда када сам са очима од бола гледао где да ударим у бесу.
Спуштених погледа саопштавале су ми да постоји неко други. Безимена особа која постаје битна преко ноћи. У ствари ко зна колико је ноћних излазака кумовало томе. Сва моја (лепо се проведи) обистинила су се на прву. О бившима и не говорим више, осим свом псу: „Кучке су то, друже! Ништа им није свето.” 



понедељак, 05. август 2019.

До снова


 Никада нисмо били од оних што користе скупе парфеме. Фине бочице заводљивих облика нису биле део нашег тоалета. Ноћни сточићи били су пуни јефтиног кекса којим би се утолила глад у несаници. Лагодан живот оњушен у књигама оживљавао би само под бледим светлом лампе. Школски дани у руке истрешене од песка ставили су обећања, полили нас сапуницом од снова, уверили нас да је све могуће ако желиш. А желео сам и те како!
Кладио сам се дуго на своје снове. Јаки су и враголасти били то коњи које сам како је време промицало почео да сапињем јако.
 Када пожеле слатко знају да је шећер све што ће прегристи.

среда, 26. јун 2019.

Оковани

Заветовао се на трпљење оног дана кад је оковао домали прст. На радне дане чији се почетак слива у крај на исти начин на који тече вода на поквареној чесми: споро, бучно, убитачно.
Све то због гладних уста која је тек требало да се роде, проплачу, пропричају.
На кравати коју је сваког дана све нервозније везивао увећавао се чвор.  Изгледао је углађено за свет који у животу ни ципеле  није угланцао. Комшије су га увек гласно поздрављале и потајно се дивиле његовом беспрекорном изгледу. Обавештавали су га уредно о сваком квару у згради, деловао је као човек који све може да реши. Али њему већ одавно ништа не иде. Радно време му не тече, већ мили и требало би га мерити посебним сатом који се носи око врата. Дављеничка справа која откуцава погубљење свега онога што си могао, а због обавеза ниси урадио. Сати на реци, излежавање поред ње док се буди, јутрања кафа код драгог кафеџије.
Торба пуна непотписаних папира вукла га је бесно на састанке са незнацима. А њему се тако остајало у постељи са њом. Лице које га је целу ноћ љубило, спавало је неупрљано мислима о новом дану. Срећница није имала никакав посао за стално, осим да га воли за цео живот свој.

среда, 19. јун 2019.

Пас који је желео да га нема

Кад пас одлучи да оконча век онда то чини тако да се то и види. Керећа посла, рекло би се!
Чим угледа точак како се врти, креће да подлеће. Док је возача којима је жао браника, овакви џукци ће поживети.

четвртак, 13. јун 2019.

Лифт литература



  
Као што се Довлатов поклонио Солжењицину кад је логорашка тема у питању, морам да одам пошту Моми Капору на апострофирању лифт литературе која је људе одувек интригирала.  
Дакле, међуспратница је место где се одиграва злочин шкрабања. Инспирисани се служе: маркерима, оловкама, карминима све зависино од тога да ли се у штету креће са или без предумишљаја. Инстант зидна уметност односи се на тренутно затечену ситуацију у лифту. Попут неке репортаже, превожени са лица места извештава да ли светло у лифту ради, врата дихтују или се неко не дај боже унередио.

четвртак, 21. март 2019.

Без ње

Чежња за њом под нокте ми се завукла.
Осећао сам се грешно кад год бих помислио на њу. Иритирајуће осећање жеље све више ме опседало.
Сва прања руку и  дезинфекција сећања нису имала ефекта.
Њена заразна лепота напала ме преко свих чула.
Загрцнут власима њене косе остављене на јастуку као у најслађој вражбини искашљавао сам љубав.
Противотров би био узвраћен пољубац, њен полуосмех и сан. Није била само моја и знао сам да се ускоро неће вратити.
Био сам спасоносна доза кад је обори тежина досаде коју се заветовала да ће подносити до краја живота. Ишчекивање сам схватао као пуноправни посао за који је требало да ме награди. Унапређена још једним дететом у институцији која се зове брак, престала је да ми се јавља одједном. Повишицу среће са њом никада нисам дочекао.