Странице

среда, 29. јун 2016.

Препродавци живота

Свакакве ствари људи продају. Тргују, то им је посао. То су људи-пароле, увежбани "скретачи" људске пажње. Међутим, све чешће виђам неке друге, продавце из нужде, ћутљивце; насумице изнете и поређане ствари на улици. Ствари пуне прошлости, очигледно њихове личне, ствари изношене. Импровизоване тезге (на земљи, хауби аутомобила, плочнику), хоклица и човек поред, поглед пун стида.
Дечје ципелице-подеране, уместо да служе сећању на прве кораке нечијег детињства, и оне су на продају. Ту се није имало кад бити дете. Дакле, коме продају своја сећања, очигледну беду? Ником то не треба! Живот на распродаји тако јефтино изгледа! Никад не виђам купце тих тужних производа (играчака са којих се скинула боја, распареног алата, саксија са цвећем које одбија да процвета). Ваљда се и саме ствари гнушају тог срамног излога. Новцем се не могу платити успомене (ма какве биле), те задржавају одрпани изглед као одбрамбени механизам. Пркосе власнику, тако што својом ништавношћу одвраћају очи купаца и вечно остају у поседу сиротих, ту, расуте по земљи.

среда, 22. јун 2016.

Ш неће у Ж

Прво научиш слова, па вредно читаш да би у живот могао да закорачиш. И јеси ли закорачио? Тачније заглибио си дубоко у парадокс. Превише слова одједном може да те преквалификује и среже шансе за стваран живот. Од свих слова азбуке највиталнијим ми се одувек чинило Ж. Кракато и тешко за писање. И не само што ЖИВОТ... та велика реч почиње на Ж. Стварно, мучно га је савладати у писању, а знати живети и преживати писменом човеку још је теже. Схватио сам да нам се уместо сањаног Ж, углавном дешава мртво, безвучно, зјапеће Ш. Ш као шанса за живот, а не живот сам. И личи на некакву вилу, трозуби додир могућности. У школи те уче да су парњаци (звучно Ж и безвучно Ш). Једно без другог не иде. Али шта је ту пар? Од могућности се не једе, од могућности се не расте.
Једно је сигурно, у могућности се остаје укопан. Ту си сигуран као у гробу.  Шансе су подељене, једном до два пута годишње, маса зарадована, конкурси пре отварања затворени. Но, није баш све изгубљено. О зупце овог Ш, прочачкајте добро зубе, ако вам никад ништа и није запало. Широк осмех је битна ствар. За лажну слику пресудан. И решио сам да парњаштво Ш и Ж, претворим у праву парницу. У језику су промене могуће, зашто је у животу све тако неизводљиво? Можда да имам говорну ману, онда бих сва своја шушкетања могао боље да уновчим. Чуо сам да "мутави" боље пролазе. Све би ми изгледало тако савршено једногласно, да не бих ни умео да артикулишем икакву примедбу на живот. Само једно велико ШшШшШ као мокрење, иритирајућа сметња, луди гусан, један букач више.

уторак, 21. јун 2016.

Не можеш...

Не можеш поправити њега.
Угланцати изгребано, вратити сјај потрошеном.
Не можеш дуго издражати, ако предуго чиниш више но што можеш.
Одрпаћеш се успут.
Као кад пруређујеш старо...мемле ће увек бити у носницама, у сећању.
Развући ћеш по угловима дома нове комаде, намештај ће изгледати театрално,
на трен само.
Док будеш за крај качила огледало о ексер, њега ту неће бити.
Видећеш само своје лице без смешка, пре времена је остарило.

понедељак, 20. јун 2016.

Прозор у двориште

Јутро је. Насеље се буди, шкљоцају вилицама контејнери. Грозни јутарњи дах. Свет што ради од "седам до три" разилази се ужурбано. Женске дотерују шминку, мушки се упрежу у крагне.
Ја нисам један од тих. Више "Хичкоков" лик са прозора, жив и здрав заправо, само лењ да се укључи, рођен више за посматрача. Свет се ионако поделио на актере и посматраче. Ови се муче, грче, увек журе, ретко осмехују и ми контемплатори којима треба само видик и дистанца.
Људе сам увек боље сагледавао са висине, него из непосредне близине. Јер ћелава темена и кратке ноге боље видиш (од-горе). Изблиза видиш оно што мораш, одозго оно што желиш. И смех. Увек ми је фалио доле, међу људима. Овако сам могао да се церим и подсмехујем без устезања.
На трону међу мушкатлама (нaјчешћем прозорском цвећу) једног јутра права представа. Истетовирани тип и пудлица...О, Боже! У почетку беше само маса трибала на сунцу, тетоваже без реда и значења, начичкане на пребрзо набилдованим плећима. Прави правцати Баџа, помислих! Вукао је нешто на ланцу. Очекивао сам пса жестоког попут трибала. Кажу да пас наликује газди и обратно! Чуо сам како пискаво дозива
( Рекс, Реееекс) кад  тачно пред ноге овог надувеног мацана, из контејнера је искочила  права мачка. Препаднут њоме личио је на хелијумски балон, који је сваког часа могао да се откине и полети. Овај деминутив од тигра, улични мачак-ђубретар, престравио је храброг власника и изазаво Рекса да се коначно појави.  Била је то црна пудлица. Није се удостојила ни да залаје како треба. Неколико бедних ав-ав-авова и то је све. Мачак се победоносно вратио на контејнер. Тип је само боље затегао већ припијену мајицу и понео даље пудлицу, као какав аксесоар моћи. Да не поверујеш!