Идем ван по мало ега

Понестаје ми свега у кући: зејтина, шећера, највише ега! Досадило ми је да будем домаћица, хране спремачица, да живим само између оброка, ако их уопште неко похвали кад на храну навали! Опсесивна сам у скупљању зачина, једино сам њима умела да владам, зачиним дан, учиним да ствари буду баш по мом укусу. За вољење колико видим и немам дара! Нема те књиге у којој мера и поступци дају савршен "залогај", није да нисам покушала!
Пекла сам га на тихој ватри, наливала најфинијом чоколадом, јагодама га хранила, уз шампањац наду проливала, безуспешно! Није ме хтео! Его сам љути у џепу скривала, ко паприку за којом се посегне само у ретким приликама.  Док није учинио да се осетим јефтино и недовољно хранљиво за његову емотивну алавост. Од тада сам стално ван, не чекам га више за оброком, време ми не пролази у набавци. Опамећена налазим начина да му забиберим чорбу!