"Црна кутија"

Свака љубав има иза себе бар једну кутију са презреним ситницама, стварима које су за нас под "менталним" кључем. "Црну кутију" што препуних уста ћути о нагорелим но ипак спашеним порукама, начетим па полепљеним сликама, никад више загрљеним играчкама, поклоњеној одећи која се свесно избегава. Све то убијено у афекту, сложено у болу и одомаћено од строгог недирања ипак постоји. Преживело је године са нама, а мимо нас! Научени да ту не виримо, некако живимо.
Сваки пут кад је у руке узмемо, уплаши нас осећај живости коју су нам ствари и лица са умрлих слика причињавале. И како је могуће да тамо нека кутија-злослутница куца живље и потресније од свега постојећег око нас. Је ли љубав заиста била осуђена да од силине свог ритма пресхне тако да нас у недоглед пече?
Срећа  да не спадам у оне уредне, што опсесивно поспремају живот по слојевима.
Боље за мене, што за половину крпица не знам где су сахрањење. Изроне неочекивано да подсете на узрок несреће, ту намигнемо једно другом као да се не познајемо најбоље и свако на своју страну...Тако је, ваљда, обома лакше!

За њу је љубав туђица

Имала је премало руку да ме загрли, прсте пуне важнијег посла...Чинило се да за све друго налази више страсти него за мене, та жена-особењак. Крајичком душе желео сам  да будем једна од њених обавеза  јер увек их је уредно завршавала, за њих је изналазила времена. Њој сам представљао љубав, а то је као да у стану чувате неку егзотичну биљку која не захтева превише неге, раскошна је, дивља и без заливања. Такав третман сам и ја добијао. Тражила је за себе мушкарце нимало тешке за одржавање. Живот јој је подвалио мене и моју  сорту. Био сам разочаравајуће обичан, а не егзотичан. Прилично неодрастао и детиње себичан у вољењу. Хтео сам сву пажњу њенога света и да будем дечак мажен на њеним крилима.
А она? Арогантно ме је љубила, у пролазу поздрављала, прерано је почела да ме подразумева. 

Књиге "тешкаши"

Има књига које се једноставно морају "гасити" другим књигама. Масивне у замисли самог писца оне нису лакши подухвати ни за најупорнијег читаоца. Њихови утегнути редови набијени смислом понекад вапе за млечном белином ширих прореда неког штива једноставнијег за читање.
Уколико правилно конзумирате такве књиге, користећи  "литерарни шејкер", не пропуштате прилику да ипак будете освежени, па опијени, и да се данима осећате на врење идеја које је прочитана грађа пробудила у вама. Пробајте! Држећи сатима прво једну па другу у рукама, пуштате књиге да се међу собом поштено одмере. У рингу ваших дланова потући ће се ликови, изгребати идеје, прокрварити мото, а пресудиће резонери када истеку све категорије времена и склопе се корице књига.