Странице

понедељак, 17. август 2015.

Може ли блог имати поетику? Е, може му се!

Реченица са скрцаним зубима, недоречена; надурени правопис са што мање знакова;
речи утегнуте емоцијом до прснућа, мелодиозне!
Теме мале, узгредне, а болне! Завирити свакидашњици под сукњу, проговорити о недозвољеном, па и срамном! Не величати, већ разобличити! Без апотеоза, него обичности доза у писању!
Пустити прозу да дилетантски певуши, поезију да прича! Покршити књижевне родове као прсте и на том чвору одморити стварање! И слажем се да нема нових тема, већ само другачијих приступа! Уронимо у писање са лакоћом трача да се надограђује. неологизирајмо, пустимо речи да се излану! Верујем у инспирацију као запршку стварности што чека на наш бибер, верујем у максиму да је књижевно стварање окопавање сопственог врта. Дакле, копајмо! Не желим да будем хладни свезнајући приповедач, нити данашњем online читаоцу какав смарач!  Желим само да будем човек што пише тако, да би га у тренуцима сопствене доколице, читалац пожелео одвести на кафу и попричати с њим лице у лице!

среда, 12. август 2015.

Остављеник

Још репове беде своје посакривао нисам!
Вуку се, смрде, сведоче...Ђаво је у мени, рогоња сам прави, ње нема, с другим нестала је. Без речи, опроста, прекора чак се и насмејала, као да одлази на сат или два, знам тај осмех (Враћам се брзо)...Волео сам га!
Желећи за себе висока звања, очовечио сам мушку најгору мору, удахнуо јој живот оног трена кад умро сам изнутра, банкротирао с љубављу занавек. Остављеник постах!
Била је моје све без ичега. Убог и празан остао сам, без места за даље, осим да у сат повратка гледам, у поново да верујем, у заувек да се кунем, без ње да не умем. 

понедељак, 3. август 2015.

Патофна

Патофна! Боже, како то меко звучи! Не сећам се тачно кад је та дивна реч закорачила у сленг и пронела значење папучића. У мом ципелару сећања увек ће имати посебно место. Собне патике или патофне куповале су се деци једном годишње, толико су и трајале. Увек због великих ствари добијане: вртића, екскурзија, рекреативних настава...уопште финих хотелских подова.
Са чичком на себи прирастале су за дечја срца и стопала, дајући им осећај вештине и владања сопственим ходом. А требало је прво знати на ноге стати! И таман кад загазиш свет под њима, схваташ да су ти главни непријатељи пертле и обућа уопште.