Једна реч, полуотшкринута молба могла га је навести на промишљање. Само то, било би довољно да осети да је некада припадао ту и био вољен. Ипак ништа! Добро знано искашљавање браве док належу трома врата иза којих је растао. Одједном нашао се испред њих као поштар што први пут чита натпис с презименом, питајући се какви су то људи кад не знају да се властито име пише великим словом. За њим се нико није осврнуо, а он се окретао, гледао јер знао је да је то последњи пут. Некада њихов и ничији, одсада туђ и свој! Зарезао је један поглед на стару нефункционалну шпијунку, огуљену кваку и отирач на коме се од "Добро дошли" једино још назирало "Дошли". Добро ту ником одавно није било, а и сви дошли су поодлазили. Залупљена врата замандалила су познати мирис родитељског намештаја који је изобличило одрастање и трагови укусних мајчиних оброка. Била је маг за кухињу, срастао с посудама за зачине.
Једино је дим духа дуванског остао да га прогања низ степениште. Кремен из трећег пута шкљоцну. Запалио је...
Нема коментара:
Постави коментар