Сачекуша за его

Утећи самом себи не могу, стално се враћам на своје. Бол ме увек сачека ко будна мајка крај прозора. Не да ми да заборавим, не допушта да се излечим. Прети ми причом како све велике ствари настају из крви и патње, баш као и деца, и зато морам да патим. А ја бих да се мало одморим и прогледам из ситуација животних на "царски рез". Да буде (Цап, цап и готово!).
Без крвавих наравоученија. Боже, ти можеш! Баци већ једном шестицу у поигравању са овим човечуљком, покрени га са мртве тачке. Да све остане иза њега, да поступа смислено у забораву свом, да мање греши.
Ако нећеш, сачекушу ћу сам себи да приредим, да се изразговарамо сва моја ја и ја. Да будемо мало на ти. Без увијања и персирања, свако нека каже шта је наумио, па ако треба да се разилазимо. Па кад ампутирам све беспотребности унутарње, моћи ће после само фантомски да ме боли.