Памтим, били смо деца тад.
Прозлили смо се из чистог незнања.
Досадиле су нам већ све играчке,
па смо једно другим почели да се поигравамо.
Није ми било смешно да жонглирам њеним осећањима
док су ми неспретно испадала из руке, распрскавајући
се,
а знам смејао сам јој се. Није ни она морала ћутањем све да прекине, била је то тиха освета за моје кикот-зубе. Били смо права деца тад! Сада смо још већа.Они најтупавији клинци што се, знам, никада више неће помирити!
Нема коментара:
Постави коментар