Странице

петак, 21. фебруар 2014.

Мачке из краја


 
Већ дуже посматрам мачке у крају, некако су почеле  да се неконтролисано умножавају, појављују на најнеочекиванијим местима, бојжљиво ћу констатовати готово очовечују. 
Идем рано ујутру, готово увек истом стазом, насеље јесте велико, али неизлоканих стаза није превише и та једна једина резервисана је за саобраћај нерасањених раноранилаца, ревносних пензионера, повратника из урањене куповине, и од недавно осиљених мачака.
Пензионери дрхтавог хода, пате од заносећег синдрома, ухвати стазу ако можеш, уклоне се пред бржима и жустријима, нерасањени шетачи изреволтирани мањком сна гађају баре кад не могу ништа и никог другог, али мачке, оне се више не уклањају никоме. Стоје или седе, не знам шта би био адекватан глагол, за њихов нови статус живљења у крају. 

Неком правилношћу распоређене на сваких педесет корака, среће се по једна друкчије боје, ослоњена на предње шапе док кицошки мерка остале мачке, приземљене голубове и бога ми људе. Да се свет отуђује, а одлив блискости на велико осећа, доказ су и ледници што се цепају и топе, само нови и за мачке непримерени кодекс заједништва чини се надживљава све, па и оне голим оком невидљиве, али највеће природне промене. Староседелачким маниром поноса на своју кућу и окућницу, мачке све чешће обележавају територију својим свеприсуством и ставом помери ме ако смеш. Прво ми би необична њихова предимензионираност, али кад се узме у обзир глобални проблем гојазности, зашто би се мачке по било чему разликовале од људи? Ако некада и јесу, данас су разлике све мање и то не би требало да нас чуди. Од преких индивидуалиста постале су напречац тимски играчи...шаљу уигране мигове, а предење и рад брковима су већ застреле радње које још само негују кућевне, фине мачке љубимци. По распоређености по базама и шепурењу у песку почињу да личе на бејзбол играче, уместо лопте добацују једна другој информације о позицији голубова, који хватају мрвице хлеба испред пекара и већих трговина. Многе међ њима су бивши собни, украсни мачићи које већ мачји пубертет доживеше као изгнаници, на отирачима без могућности повратка. Као што деца мењају изглед у тим годинама, мачке изгнаници такође добише на масивности и безобразлуку и охрабрене метаморфозом до тачке непрепознaвања, почеше да се групишу и свете газдама. Прво су почели да нестају веш и постељине, окачени да се безбрижно суше на ониским жицама испред стамбених зграда. Гнев се распиривао изнеђу суседа, давно
закопане ратне секире да се повампирују, да се окривљују рђава комшијска деца, скитнице и Роми. Мачке су и даље мирно шетале по крају, предући у ритму освете. У тамањењу природних
штеточина почеле су да посустају и профинише свој мени мало људскијом храном. Падали су цегери ту и тамо, кад би се старији пролазници најмање надали, запретени у приче о поскупљењима и закаснелим исплатама. Док би се осврнули да скупе оно мало воћа за које су једва издвојили, месу се назирао само мокар, црвени траг по бетону и размотана хартија би имала нешто попут блатњавог мачјег трага. Исплати ли се онда, "прве мачиће у воду бацати", пред прагом их другима остављати?! Многи се врате, намноже па почну да се свете. Иронично је да регрутују, пацове и голубове, своје природне непријатеље па крећу у обрачун са људима. 
Припазите се!Фебруар је месец, кад њихове ратне игре обично почињу. У рату већ нарушеног ланца исхране потаманићемо се без реда сигурно, али питање је каква је битка коју добијамо...

Нема коментара:

Постави коментар