Странице

уторак, 20. мај 2014.

Стрпљење, моја најбеднија особина

На семафору мог карактера увек је зелено. Нема оног "Стани, луда главо, упропастићеш се! Сачекаj да дође твоје време!" Него све мора да буде одмах или никад!
И док сам тако хрлио за животом успевао сам једино да му се приближим. Уистину га нисам живео. Био је за длаку нестрпљивији од мене, бежао ми из рукохвата, дешавао ми се кад сам најмање веровао да га осећам. А да чекам да цео свет буде по мојој мери нисам могао. Довољно је било само она да ми буде потаман. Тако мало, но ипак пуно за добити! Није ми се остварило, а желео сам то нашироко. Она? Имала је стрпљења за сопствену непоправљивост и дочекала да ме изгуби. Свака јој част! Веровала је довољно "искрено" у нас, призвала нам пропаст.

среда, 14. мај 2014.

Чували су нас да будемо деца

Они су остарили, ми научили сами да се чувамо. Ти које смо увек осећали као јаче при грљењу, сад су крхки као сламке, бледи као сенке, срамота и жал над нашом снагом. Боље да су они остали прави, ауторитативни, по нас утешни, јер ми за те улоге нисмо одгајани. Чували су нас да будемо деца. Њихова деца! Е, како сад то чудно звучи, још чудније изгледа, јер кад нас човек погледа не би знао ко је ту чији утешитељ. Младост и старост у узајмном тапкању по рамену, и једна и друга неизвесно жмиркају. Са надом опљачканог, истресају из џепова време у ком је свакој улози одговарао костим. Наборани су тада били старатељи, а глатки и наивни једноставно збринути.

петак, 09. мај 2014.

Случајни пролазници

Пуштам живот да се од тебе очисти као што рана после гнојења одахне. Само те још понекад себи дозволим. На станицама мојих мисли застајеш, ту чекамо на боље дане обоје, у супротним смеровима, свако за себе.
Ја шкрипим хидраулично док заједам бес да не лане. На неки луди ред вожње гледам док стојим...а заправо журим у дан кад бићемо два случајна пролазника.
Ако ме у међувремену сретнеш, прођи без речи јер знамо се...Превише добро се знамо!

уторак, 06. мај 2014.

Сви наши "лајкаши"

Немушти су проговорили, неписмени се потписали.  Сва срећа, међу нама је нови Бог, Вишњи Блог!
Једни ће из овога ишчитити аутоиронију, а други чути позив за све који су жељом за оглашавањем вођени, да то учине бирајући пажљиво теме, језик и циљну групу којoј се обраћају. Сада кад више нема Скерлића и Поповића да размере квалитет писаног, покопају га или уздигну, ко цензурише "све инспирисане". Веровали или не...нико! Број прегледа постаје мера квалитета написаног. Данас  преглед исто је што и поглед у давна, технички неописмењена времена. Летимичан поглед на писано дело може резултирати или усхићењем, или само констатацијом, или разочарањем. Ко ће утврдити шта је онда иза данашњег прегледа. Па, разуме се LIKE! Њих бројимо, за њима чезнемо, њима се радујемо. А опет квалитет "лајковања" у директној вези је са природом и статусом "лајкаша". Снага "лајка", мора се признати катапултира нас у свемир примећених, прочитаних, одобрених од стране других. И тако, кад полако постанемо друштвено видљиви, део мреже, о речима бригу морамо повести. Снага сваке се мери! И већ кад су објављене нису само наше, други их цитирају, у пароле дижу. Онда ,барем, док су на врховима наших тастатура нека буду одмерене и смислом набијене. Други ће их од препричавања и лаког дељења сигурно похабати!

недеља, 04. мај 2014.

Урок

Ето, негде је већ конац морао да пукне, да се прекине. Црвенео се на руци довољно дуго, срећи служио. Иронија је да сам га својим  зубима прекинуо. Хтео сам да угризем за тур, урок од ког ме је штитила и своју амајлију здробио, непоправљиво! Без ње се осећам голо, повредиво, али боље да умем зубима да кидам него да само верујем у враџбине.
Нисам ни слутио колика звер могу бити, човек-очњак (опасно звучи). Оно са црвеним концем прича је за млакоње, чак ни најобичније урокљиво око не би зауставила. Овако "за око- зуб", више ми се свиђа, претеће је и делотворније, на пола прекида све чега се маши.

четвртак, 01. мај 2014.

Непоправљиви

Одувек је тако било... да киша, суша удара на најгоре. Бог је слао невреме као опомену, као казну. Какви смо то онда кад на нас ништа не шаље. Или је одавно дигао руке схвативши да нас никад опаметити неће, препустио нам да се сами истребимо.  Греси су превелики да их ни киша не може опрати. Кружи, кишо, кружи...вребај нас! Можда смо свакакви, али те се не бојимо! Вараш се ако нас уходиш као жртву, огрешени не страхују због још једног злодела у низу. Ти су већ одавно престали да броје! И боље би ти било да нас мимоиђеш. Крв само хладна вода спере, млака си ти за нас! Иди натраг и пренеси оном Спадалу горе да се ни недељом не купамо, у цркву не идемо, у кући му не коначимо, његове поклоне не примамо. Ветрове смо му укротили, сунце оћоравили, кишу преусмерили, ни град нам зубе није поломио, још режимо. За маглу, хвала му, њом се огрћемо, и дању нам је мрак, по њему тумарамо, добро се сналазимо, слепи смо!