Странице

уторак, 25. октобар 2016.

Канцер поноса

Умиремо ли и устајемо ли из мртвих још увек само због поноса? Понос, инат, национализам све су то зачини домаће српске чорбе коју "кусамо" већ вековима уназад  и због које преживљавамо оно што другима не би пошло за руком.
Међутим, мало тог магичног зачина се до сад одржало. Некада Арчибалд Рајс, а данас ни најбољим дијагностичарима не полази за руком да прецизирају шта је са нацијом.
Свима је јасно да добро није. Летаргија, епидемија подаништва, сервилност. Где се денуше они јунаци који јуришаше у сигурну смрт са слоганом "Нека буде што бити не може"? Иронично је да нам се "слава" старих дана вратила управо кроз ову парадоксалну мисао. Никоме јасно није како ово БИТИ излази на крај са оним константним НЕ МОЖЕ.
Полако, али сигурно дошло је до одумирања поноса и метастазе неживљења.
Живот се захваљујући радиотерапији нарочито оној из ђавоље 1999. свео на оживљавање и већ годинама по Србе успешно преживљавање. Да нам је бар при руци бокал Косовке девојке да лакше клизне кнедла беса низ грло. Косовски видари и њихови чудесни мелеми да повампире јаросну душу ратника, бомбардовану, са земљом сравњену.
Ипак, нада постоји, ово је једини тип канцера који се, кажу, лечи из главе. У Срба је глава одвећ била тврда и чворновата, али добар национални терапеут  чини чуда.

Терапија:
Строга дијета или "игара без хлеба". Уредно посећивање арена (модерних клицалишта јунаштву)  и химна свакодневно на гладним уснама не би ли се хипнотисани Обилићи почели присећати (ножа и корица), давно заборављеног осећаја поноситости и пркоса. 

четвртак, 20. октобар 2016.

Ми, тршави смо деца са станице Ој,јој,ој!

Читавог живота покушавају да нас очешљају. Акценат је на речи покушавају. Укапирајте већ једном, ми се не дамо исправити.
Ген коврчка нам је и у души и на глави! Никаква техника четкања, фенирања по правилима неће уродити плодом.
Наопки смо од рођења. Гологлави по доласку на овај свет, обично заварамо средину (првенствено родитеље) да ће ту, на тој мекој темењачи никнути обична коса. Кад оно ђавољи чуперци прво се јаве око ушију, на месту будућих зулуфића и док трепенеш већ имаш тршаво чудо на крилима. Многих смо се ствари морали одрећи у детињству.
Зимске капе увек су нам представљале проблем. Натући је на чело била је права филозофија. Лакше смо се и брже разбољевали од друге деце, од преплашених родитеља брижније смо чувани и неговани у болести. Имали смо више времена за читање и доколисање јер опрану косу натоварену локнама требало је дуже сушити. Тако се усавршавало "песничарење".
Риме су нам лакше падале на памет него исправљена коса на раме.
У дечјим играма све се давало сакрити (кракате руке и ноге), али пуста коса-тужибаба увек нас је одавала. Вирећи иза кола и углова зграда, жмурке су се за нас претварале у "вирке" тј. игру вири ти коса, изађи, видим те.
У одрастању смо људима чешће западали за око и навикути да будемо посматрани, почели смо јаче да пркосимо. Да бисмо оправдали тзв. необичност, похђали смо школе и смерове где се накострешеност духа и косе узимала за плус. У дрвореду другачијих сви смо били исти.
Љубави смо започињали узвиком Јоооој, јер су нас усплахирени дечаци пребрзо желели. Мислим, на њихове хитре прсте у коси.
А преостали живот текао нам је федерасто, трепереће, лако; увек мало над земљом, бунтовно кад треба и мекано као памук уз вољене на обећаном парчету неба.

субота, 08. октобар 2016.

Батализам

Имам воље да не радим ништа, да будем родоначелник идеологије батализма. Разумете? Баталити, дићи руке, одустати, коначно опустити се...Нека српска верзија енглеског do not worry, only be happy! Примећујем, да је код Српчића нерад једна исплатива ствар. Вековни живот "под другима" довео је до бунта долазећих генерација уз радикалне измене у фразеологији  (Боље ништа него ишта).
Епидемија "ладолежа" по целој земљи, кафићи пуни младог света, претворили смо своје паузе за доручак у хронично ленствовање, постигли савршену рентабилност у "нецимању". "Нема хлеба без мотике" препевасмо у "Хоћу пива и готике". Јер кад се бунимо и пљујемо на реалност, то не може на суво. Уз лименку постајеш лав, цар, све што у животу ниси.
Лакше се нахватају "снаше" уз флаше. У аманет се нема шта оставити! Ваљаног животног искуства мањка да би се ишта дало "опевати и у пословицу ставити".
Лажем! Цвета уметност жврљања из доколице. Фасаде зграда круне се од срамоте пред графитима и паролама. Оловка нас жуља, али се зато спреј лакше држи. Да онај што нажвркава није при чистој свести потврђује натпис "Моја је парола, само да се рола!" Одродили смо се некако...бураз и фратело смениило је (Хеј, мајмуне). Зоолошки нам врт чим крочимо на улицу.
Свевидећи Крлежа није био луд кад је рекао да будућност човечанства види "као мајмуна који управља авионом". За нас од авиона осташе последњи возови, и то дупке пуни, и чопор младих мајмуна около са некаквим лављим пивом у рукама. Па, тога више нема ни у најгорим циркусима.

понедељак, 03. октобар 2016.

Јесен

Њему јесен увек пошећери ране, учини да се осети сетно! Колачић промашене судбине поспе му финим беличастим прахом сећања који данима гризе мислено, жваће дуго. Али и њени крвави, бордо преливи чине да своју пропадљивост човек лакше свари. Тако је морало бити са њим, са њом. Сећа се...
Ходали су улицом заплетених руку, лагали себе да им је добро.
Грчевито стиснути у загрљај по последњи пут јер знали су да их од раздвајања дели пар сати само. Пред њом је био неодложан пут. Већ дуго га је планирала. Телефон јој вибрира у рукама, она се одушевљено јавља, потврђује долазак, блиста од среће пред непознатим. Знао је све нијансе сијања њеног лица, трпетај сваког нивоа узбуђења. Овај дивљи сјај, прејудицирао је крај. Требало је да је пусти, поступи човечно; пожели јој срећан пут и пуно успеха.
Али како испустити дотад неиспуштено. Рећи љубави збогом, чувај се! Не буди више само моја! Благо онима чија ћеш постати близина, који ће твој осмех упијати свакодневно!
Пољубила га је овлаш за крај и помислила (Никад тај није био сам, без жена. Снаћи ће се и овог пута, ваљда). Погодила је.  Остала му је јесен, као врцава пролазница, која те парфемом доведе до врења и онда седне у такси или нестане за углом. Непоштено, људи из живота одлазе ненајављено, остављају разочаране руке пуштене, празне. По поквареној божјој рачуници негде само шмугну и нестану. Хвала Врагу па се јесен увек враћа!