Странице

уторак, 28. новембар 2017.

Шпијунка

Кроз моју шпијунку гледано био је то најсрећнији пар у згради. Двоје супружника исте висине, сличног стаса, окатанченог држања - пример складног и нечујног брака.
Жена ситна али лепа, мушкарац доброћудног израза лица, деловао је као човек који би сваком на све одговорио са ДА.
Са њиховог прозора чак се и веш њихао лако, уједначено. Никакве буке икада из њихове гарсоњере. Стан толико мали учинио је да и у ходу делују погрбљено, некако стешњено.
Пред вратима ђубра тек толико да лопови схвате да неко ипак ту станује; неко не много "јешан", али ипак педантан. Савршено одштампано презиме на вратима и неугажена простирка са натписом family додао бих у шали (perfekt one). Но, ипак нешто љигаво, лепило ми се на помен њиховог имена, на састанцима све луђих станара наше трошне зграде.
Превише филмова са ликовима који се иза карираних кошуљица трансформишу у психопате, учинило је да моја сумња  спава управо на њиховом отирачу.
Испрва нисам их теретио ни за шта језиво. Физиономија им није дозвољавала да понесу више од два цегера одједном.  Да се разумемо, злочин су могли чинити само једно према другом у тишини своје савршене кретње, у одсуству икаквог знака страсног живота у дугогодишњем браку. Знате оно: папуча у лету због неизбаченог смећа, кључ од кола пречицом кроз прозор због несипаног бензина, псовка у пролазу због неплаћеног телефонског рачуна.
Баш ништа од тога иза њих, у устима других, није остало. Са савршеном брачном каријером на заласку, веровао сам, сачувај ме, Боже да ће бар једно умрети напречац. Да бар у нечему изненади и за корак претекне овог другог. Кад ето, ти једног јутра видим ја невиђено.
На улазним вратима зграде умрлица са две слике. Биле су то комшије гарсоњерци. Сазнао сам да су тешко боловали кријући и да су на себи својствен, нечујан начин, отишли у ту "последњу шетњу" присилно заједно. Хладни, љигави зној слио се низ моја леђа.
Ожалошћених на мрком папиру није било, забезекнутих пред њим и те како.

среда, 18. октобар 2017.

Скупљачица шљива

Девојчица не старија од шест година, брисала је прсте од лепљивог сока шљиве о своје импровизовано радно одело. Никад нисам видео лошије скројену униформу за рад.
Биле су то трегерице које је давно прерасла, са закрпама на коленима и мањком дугмади напред. Мршавим чланцима газила је траву крај пута која је бола баксуски.
Зјапеће бачве иза ње деловале су празно; детиње руке једноставно их нису могле заситити шљивом.
Исувише их је било по земљи, куловски уплетених у лист и траву. Али од нечег се морало живети, поручивали су њени стиснути дланови. Скупљачица шљива? Тако мала пред таквом будућности? Старијег света око ње није било. Претпоставио сам да обедују као што ред налаже у оближној  кући домаћина коме су помагали. Ово дете било је остављено да одради свој део посла, без питања може ли га икако довршити. Хлеб се само пуном бачвом могао зарадити.
У романима о руском селу и сељацима, увек сам те мобе доживљавао као колективну ратарску журку која се завршавла јелом и опијањем. Овај реализам ми је погорчио слику о томе.
Да гума на ауту није отказала послушност попут јогунастог детета, никад не бих завршио у шанцу и видео овај призор. Док сам тражио потребни алат, кеса начетих бомбона у касети аутомобила шушнула је срамежљиво. Препаднутом дечјем погледу одговорио сам поклоном.
Спуштајући гомилу бомбона на храпав длан, видео сам да су и оне воћне (са укусом проклете шљиве). Пу, мајку му - одмрморио сам за себе. Ауспух је закрчао као да у душнику има ни мање ни више него запалу коштицу. Призор је нестајао за мном споро, лењо брзином једва оправљеног аутомобила.

четвртак, 5. октобар 2017.

У следећем року

Октобар је грицкао нокте опсесивно, пљуцкајући све више и више капљица на пролазнике доле низ улицу. Ја сам чекао под костуром нашег дрвета. Бивша крошња није ме могла сакрити од кишног поподнева. Њен прозор у улици народног хероја није светлео.
Било је то време кад сам обично чекао да ми баци белешке одозго. Лифт који је био у квару и моје ноге од олова условљавале су овакву размену информација у почетку. Али кад је њен рукопис почео да се криви под теретом обостране љубави, почео сам да се пењем горе и остајем све дуже у њеној соби. Њени су мислили друг са факса; учење за испит. "Ако децо, само немојте до касно"- биле су речи њене мајке.  Господина пуковника, њеног оца, ретко сам виђао. Наслућивао сам да личи на њега јер мајка је била сушта супротност од ње. Ситна и тиха жена, она строга и жива у свему што ради. Заједничко учење одувек садржи све осим учења. Прешлишавали смо једно друго првим љубавним лекцијама. Колико те волим? Како ћу без тебе? Када смо се први пут пољубили?
И друге само нама важне датуме гравирали смо по расутим белешкама. Одлазио сам кући уверен да све знам и да ћу положити испите.
Пред професорима успевао сам да се сетим само оних страна на којима је она застајала да ме погледа, привуче к себи и подвуче фломастером оно што је најбитније.
"Колега, сећате се фусноте у којој..." Улудо је професор покушавао да ме преведе у свет једва прошлих за ванредни рок. Знао сам да ћу пасти. Било је важно положити код ње. Тај тест мушкости; за то сам се спремао дан, ноћ. Нисам ни слутио да ћу је изгубити оног дана када нисам био на листи уписаних за наредну годину. Ћерка често одсутног, али угледног оца није смела више да ме виђа. Тиха, ситна жена која нас је дотад служила лимунадом и кексом пренела ми је то поруком застрашеног гласоноше. Сутрадан читаоница пуна презнојених, уморних лица дочекала ме је хладно и без поздрава. Са гомиле мојих папира врцкао се њен  мазни рукопис и једна заноктица прегрижена онда када нам је било најлепше. 

понедељак, 2. октобар 2017.

Верна друга, верна туга

Офуцана реченица вукла се по папиру, лињала остављајући прљав траг.
Злоречко није имао више шта да напише, а да се не понови. Силоватељ речи женскога рода, решио је да започне писање некако тврдо, мушки. Тражио је праву реч, набијену значењем и мучну. Како уопште почиње писање? Тако што као имаш шта да кажеш, па пожуриш да изудараш тастатуру; или баш немаш ништа ново да кажеш па извређаш жену у пролазу, она направи сцену, ето, ти инспирације. И после два дана кад дорадиш још коју бедну страну, извињаваш се на ствaралачкој=брачној кризи, и сав си "душа" иако душе немаш одавно.
Живети са писцем је руски рулет. Метак ти не гине кад-тад. Познавање правописа и граматике битније је од кувања, прања. Ако умеш да слушаш, већи ти атрибут од покорног увета не треба. Дијагнозу стечену писањем од миља зову трагедијом генија... Ма, немој! Трагична је ту једино улога жене, којој би у зависности од епохе којој је "творац" приклоњен ваљало да буде мртва, или путена, најчешће надохват руке.
Колико њих је кроз биографију скапавало на "дактилографском курсу" код инспирисаних мужева, будућих великих писаца (Толстој, Достојевски, Набоков). Нека је лака земља
тим женама, а не ловорисаним писцима. Једини ловор који су икад виделе, а заслуге су им биле немале је онај при спремању купуса. За који су опет биле вређане од стране (не)обдарених мужева јер ко воли да му услед мањка духа, из тела одлази икакав вишак ваздуха.

субота, 12. август 2017.

Game over

И да одем од ње и да се вратим, јасно ми је да више нећу моћи да је погледам.
Оставио сам је у незаслуженим сузама са кутијом пуном заједничких ствари коју сам спустио пред њене ноге. Није их хтела назад.
Рекла је - Твоје су! Ја могу само да их бацим у ђубре уместо тебе.
Уради тако - узвратио сам са кнедлом у грлу.
Иако сам ја био тај који оставља, сламала ме је слика девојке која ме очигледно још увек воли, а зна да је преварена.
Очекивала је бар неку реч извињења.
Видео сам да је вољна да преговара о љубави, да јој се правдам, она да вага и да ми на крају преда у руке опроштај. Опет сам је преварио - ћутањем. Обореног погледа процедио сам да нам одавно не иде и да желим да будем сам. Каква лаж? Мрзео сам самоћу, увек сам имао по две или више цура истовремено. Из матиша једва двојка, али био сам геније у прорачунатости.
Све девојке су веровале да су једине, посебне; неговао сам утисак верног цука, а био сам џукела  која заслужује да спава на кућном отирачу сам. Сваки пут када бих слагао да ми треба слободе прекшио бих седму Божју заповест јер увелико бих се ваљао у туђем кревету, бришући поруке које су стизале од њих.
Кренуо сам лаганим кораком кући не осврнувши се више ниједном. Чуо сам да шутира ствари које је некад са толико пажње бирала за мене, очекивао сам да би могла да ме скалпира плочама које смо страсно размењивали.  Јер као заљубљени флертовали смо цитатима, дописивали се у стиховима, вртели на рингишпилу омиљених песама. Пре него што сам скренуо иза угла, добио сам свог "Степског вука" назад директно у потиљак. "Дабогда остао сам заувек" - јаукнула је за мном. Крив, подвијеног репа све брже и брже одмицао сам.

петак, 14. јул 2017.

Будни су они који воле


Гледате ли тела вољених поред којих спавaте, онако испитивачки као да се не знате већ толико дуго. Увече кад све се смири, дан утиша тон и све боје постану тама, гледате ли лица својих уморних жена док беже у сан? Имају ли нових бора или смејалица та лица што вас свакодневно срде и веселе? Какве мисли вијугају под њиховом косом? Које се сумње мешкоље у перју улеглих јастука? Тиче ли вас се како су провеле дан и боје ли се чега без вас јер страхови никад на починак не иду сами. Одвуку оног слабијег да га преврћу под собом и зноје до јутра. Јесу ли жене које љубисте онако страсно и даље достојне пажње?
Није ли их мајчинство уморило, окренуло на други бок у кревету? Леђа што некад сијаху под месечином нага, сада уздрхте само на дечји плач у ноћи. Спуштате ли дланове на њих и кад не траже од вас нежност? Или све одлажете за сутра, други дан или вече кад буде смејна и одморна. Део ћебета испод себе савијете, детиње себично, осетите грубе шавове њене спаваћице која се не скида више изазивачки, сама  јер мајка је тек однедавно и треба јој сна.

среда, 21. јун 2017.

Дупла шкорпија

 
Дупла шкорпија, дупла роспија. Мајка је рекла да ми таква цура у животу не треба. Касније сам схватио да је имала право.
Моја прва девојка била је од оних што се не представљају родбини и не уводе у друшво. Дошла је преко лета код рођака у наш крај.
Докони израз лица, на пола спуштене наочаре, прекратки шортс и дуги реп приковали су моје очи одмах. Сећам се седела је наслоњена на ауто пред кућом својих рођака, иначе наших првих комшија. Враћао сам се са базена тог касног поподнева с пешкиром преко изгорелих леђа.
Међутим, лепотица коју дотад нисам виђао привукла је сву моју пажњу. Знао сам већину девојака из краја, узорне цуре, сукње до колена, излазак до дванаест. Бунтовнице сам могао да намиришем на прву, ваљда, слично се сличном радује.
За почетак морао сам да измислим разлог да одем у комшилук, обележим терен и покажем ко је алфа мужјак у крају.  Мајци је тих дана требало чудо од машинице за млевење меса и ја који сам до тад био алфа лењивац, решио сам да јој га одмах донесем.
Симона, отвори врата - узвикнула је комшиница!
Дуги реп боје кестена рекао је:
- Момак, шта треба?
- Машиница за млевење меса. Моја мајка...Овај, ми смо ваше прве комшије! И ако ти треба неко да ти покаже крај...
Пре но што сам успео да се представим, добио сам шта је требало, а она је нестала иза врата.
Каква успијуша, помислио сам. Мада, свидело ми се што ме није ни погледала.
Симона, какво је то име уопште? У нашем крају живеле су само неке Маје, Јоване, обичне цуре са још обичнијим именима. Следећу прилику са њом нисам смео да пропустим. Нисам знао колико ће још дана остати овде. Распусту се полако ближио крај. Морао сам да сазнам где излази, куда се креће.
Баш као у песми "Једна ме девојка неће" требало је наћи шему да падне на теме, да примети да сам жив. Значи допратити је некако до куће, а ко ће то боље урадити него први комшија. Последњи дан августа горео је врелином достојном жарког лета на издисају. Чекао сам пред својом кућом са планом у рукама. Враћала се однекуд видно расположена и боса. Тетоважа мале шкорпије на њеном чланку, измамила ми је осмех. Каква бунтовница, прошапутао сам више за себе!
- Ћао, Симона! Сећаш ме се? Нисам стигао да завршим реченицу кад сам осетио мирис њеног пијанства у устима. Жваку са укусом лубенице, предала ми је као трофеј бестидности и босоногим кораком ушла је у кућу и поново нестала. Био сам пољубљен и остављен у трену. Сагорео у жељи као шибица, схватио сам да је то мој први прави пољубац.
И био је другачији као што што сам и очекивао, непланирано вешт са укусом пијане лубенице.

уторак, 6. јун 2017.

Колико кошта прича?

Био је ентузијаст без великог талента за писање. Желео је да иза себе остави трага, али био је човек без правог живота. Обичњак чији је дан почињао и завршавао се исто - послом. Нигде грађе за расписивање, али главе тврђе од Берхардовог "Бетона". Jедне вечери запитао се како би било откупљивати приче других људи, најпре их намамити у мрежу поверења и саслушати. Ко би био довољно луд да прода своју интиму, немаштину или муку. Пијанци, простакуше; честит човек сигурно не.
Хтео је да потпише причу човека који би наликовао њему самом. Одувек је себе сматрао другачијим, али не рђавим. Пријатеља није имао, за њих је требало времена и новца, а он је откад зна за себе морао да ради и штеди. Упркос томе живео је скромно. Писање му је пало на памет као крајња могућност да оправда неистицање ни у чему. Живео је у згради са рошавом фасадом, у изнајмљеном стану на приземљу. Први комшија добар човек - удовац у годинама који је сваког седмог у месецу наглас плакао и ломио намештај. Од неког је морао да почне...Мистерију бучног комшије решио је да коначно раскринка следећег дана. Да чује причу која је нечији живот претворила у ритуал ломљења и плача. Је ли жена или ко други разглог његове неутешности? Ако треба, платиће стрпљењем своју нову каријеру - писца у покушају. Више није изгледало тако тешко, немогуће. Окуражио се, покуцао и са осмејком човека који купује и препродаје рекао: Комшија, данас имам времена и кафе за обојицу. 

уторак, 30. мај 2017.

Мотколики

Мотколико створење ушло је на последњој станици у граду.
Био је сумрак и недовољно светлости у аутобусу да бих у потпуности видео лик младића од двадесетак година. Приљубио се уз шипку и сачекао свој ред да покаже пропусницу. Последње седиште до прозора дало ми је позицију заштићеног сведока једне немиле ситуације.
Мршава рука показала је очигледно неважећу пропусницу. Кондуктер без жеље да гледа кроз прсте, рекао му је да мора да плати. Мотколики је стајао непомично као да не чује шта му се говори. Људи су чекали свој ред да уђу, плате и седну. Нервозне руке још једном су опипале џепове и извукле празне дланове ван. Застој на путу...
Гласови неразумних - Некa да паре, или некa се гони!
Посегао сам за својим новчаником и платио бих да га бесна светина није изгурала напред, даље од кондуктерске правде. Још једна демонстрација немаштине прошла је уз мало псовки и много радозналих очију. Већ је био мој ред да изађем, у препуном аутобусу моје место остало је празно. Мотколики му је био најближи, али није сeо. Припијен чврсто уз шипку, плаћао је стајањем казну свог срамног немања. 

четвртак, 11. мај 2017.

Студентска соба

Студентска соба...Прекратки кревет и један сто за учење, ручавање, картање. Тепиха тек толико да не стојиш бос кад устанеш из кревета. Фрижидер у углу пуни се сваког понедељка кад стигне храна од мајке.
Увек иста, досадна, дуготрајна јела која се не морају подгревати. Али нигде грејног тела. Газда не дозвољава студентарији да ишта пали, гаси и не дај боже заборави.
Да будеш бесан на маторе, што нису дали више, боље, не иде. Ово је најбоље што су могли. Једино је на претек било књига и ћебади. На сваком кораку гомиле папира које су непослушно чекале да буду подвучене, сложене. Недеља се увек некако вукла, више гладна него сита, све до викенда који је најтеже падао. Ручак у туђој кући, у којој си увек само станар кога треба притиснути за кирију и стишати ако је бучан. Звекет кашика чује се са спрата, ритмичко постављање тањира и ономатопејично Дееецоооо, на јело!
Тад недостаје кућа, све оно чега си се стидео међу својима јер никад није било богзнашта. И оно због чега си знао да мораш отићи и успети; и свих који су рекли да нећеш, да ивер не пада даље од кладе. А твој је увек био више у кафани него код куће. И све што је знао је да прети  "Све док си под мојим кровом"...Зато више ниси тамо, осим у мислима, недељом, делиш врућ хлеб млађим сетрицама на равне части да се не свађају око глупости, а теби шта остане...Јер мушко си!

субота, 8. април 2017.

Подсукња

Мајка се никад није смела разметати изгледом. У ормару постиђено су висиле две свилене подсукње, једна хаљина за ван и неколико блејзера. Ни сам не знам зашто су ми се подсукње тако урезале у сећање.
Никад је нисам видео како их облачи, али затицао сам их уредно положене преко кревета.
Били су то комади одеће које је само отац могао да види, ваљда, док се она журно облачила за посао. Деловале су недодирљиво, изазовно, са малим чипканим порубом по крајевима. Увек сам се питао зашто их не носи у кући, биле су нешто најлепше што је имала. Нисам ни слутио да им је сврха да скрију од радозналих, туђих очију лепоту њених корака. Дугоногост као грех морала је остати прикривена у згужваности подсукње.
Чим би искорачила из њених свиленкастих поруба, знао сам да је у кућној хаљини боје црвеног јоргована спремна да постави тањир оцу и нас децу загрли. Сећам се кашљуцања њеног крила регала, будило ме је увек у исто време. Нисам морао да гледам, знао сам да подсукња клизи преко мајчиних стиснутих колена и да очешљана одлази на посао. За собом је остављала мирис употребљене шминке и тек скуване кафе. Огрнут у плашт од црвеног јоргована ишчекивао сам је сваког поподнева; напарфемисан њоме, уживао сам стално њен топли загрљај.
Једног дана није се вратила кући. Отац је кратко рекао да је отишла с другим.
Нисам поверовао, само сам јаче утонуо у заклон боје јоргована. Мрак је потврдио њену издају. Више је никад нисмо видели. Све њене ствари остале су забезекнуте у регалу, чекале су уредно на вешалицама да их поново понесе. Празнина се полако уселила у нас. Отац је веровао, чекао, најзад престао да нас теши. Стезао је опсесивно каиш на свом премршавелом струку, затицали смо га будног са њеном подсукњом преко очију.
Пророчки је понављао: Знао сам да нешто није у реду, чим је к.... није обукла тог јутра!

Девојке са гелендера



Виђао сам их често. Испрва нисам знао да их је три, једна другој ни налик!
Сестре Страхињић, тек стасале клинке уплетене око гелендера, отварале су поштанску сандучад кад год им се указала прилика и мешале пошту суседима у згради.
Ухватио сам их пар пута у неделу, али су ми се осмехнуле тако врцаво једна, па друга, па трећа да сам заборавио да треба да узмем рачун, одем и платим га. Решио сам да чувам њихову тајну. Био сам тек мало старији од тих основки и било ми је испод узрастне части да им се јавим, али кад год бих чуо кикот сирена са приземља пожелео сам да им приђем и погледам их изблиза. Мада није се ту имало шта посебно видети, три пара подераних очију, боје испраног џинса, какав се тог лета носио.
Од комшија са виших спратова чуо сам да им се матори разводе, да свакодневно повлаче црте преко ионако малог стана. На борбеној линији бивших супружника није им било места зато су и глувариле испред, правећи се да грозна бука не допире из њиховог стана. У бајкама млађе је увек слађе, гелендер-девојке срушиле су ту тезу.
Најстарија је била моја вршњакиња, али деловала је тако стармало. Нико је није питао жели ли да порасте или не? Није имала времена за пубертет, бубуљице, испаде. Прескочила је ту бескорисну фазу у одрастању.
Најмлађа је као у причама била право младунче. Потреба да буде заштићена зјапила је претеће из  њених џинс-очију. Огромне зенице, прави беџеви страха, чудновато биле су све што сам икада на њеном лицу уочио.
И она која ме је начела својом појавом, била је по узрасту средња, али понашања ни налик на своје две сестре. Погледа хипнотишуће плавог, дечје кокетног, достојанственог. Приметио сам је баш због тога што је као и ја ни најмлађа ни најстарија.
Проклетство непрвог детета, а такви се боре за себе. Читала је "Малог принца" седећи на омоту књиге као на каквом чудесном ћилиму.
У ранцу сам  већ данима носио "Ловца у житу", тетовирао своје срце цитатима, пожелео сам да је упознам, представим се, искористим књигу као заклон.
Међутим, бука из њиховог стана до те мере се појачавала да су се све три постиђене и по узрастном реду ушуњале у стан, једна за другом. Мали принц и велики губитник, остали су на степеништу сами.
Сутрадан, решен да успем, понео сам заборављену књигу као штит и позвонио. Подбуло лице њиховог тек отрежњеног оца проговорило је: Комшија, шта теби треба?
Из стана ме је запахнуо задах бившег пијанства, али од девојака ни трага ни гласа.
- Мислим да је књига ваша, овај, девојке су је заборавиле, оставиле на степеништу. Могу ли да видим једну од ваших ћер...ки?
Нисам стигао да изговорим до краја, врата су већ лупила свом својом жестином. Промаја је разлистала већ начету књигу, окренувши је на стану 23. Био је то број мог стана, чудновато!
У дну пресавијене стране стајао је малени број телефона и једва читљива порука "Нађи ме"!

уторак, 7. март 2017.

Двојина

Одувек сам знао да сам многобожац.
Ако треба да се клањам нечему, нека то буде Пантеон (а не један Бог, човек, било шта једно). Као клинац никад нисам имао омиљену играчку.
Сви су вукли некакву подерану ћебад и офуцане медведе као симболе своје дечје сигурности или тек сад видим слабости.
Ја сам бирао да пред собом имам могућности, бежао сам од осећаја издатости. Сакупљао сам сличице, највише волео дупликате.
Касније у албуму моје младости показало се да дупликати ничему не вреде...Љубав не подлеже рекламацији. Остајала су  само неиспуњена поља и тамна лица кад год ми је фалило храбрости да приђем, кажем, урадим. Увек више "иксова" него "оксова", али научиш да живиш са празним местом у кревету. Као што рекох уводио сам резервне играчице кад год бих се осетио самотно. Руке су ми биле увек одрешене, дражили су их додири лаких жена, посрнулих божица. Стезале су обруч око мене, надметале се која ће ми бити прва, водећа. Уживале су у кружоку похоте и младости. Знао сам да ће кад-тад изгорети свећа пред којом сам се тако усрдно молио. Причали су ми видећеш кад дође права! Претили су ми том једнином! За харемског радника какав сам био, звучало је тако страшно. А кад се збило изгледало је тако нормално, давно суђено. Ко год познаје језик и љубав, зна шта je двојина! Ишчилели трећи број, али тако се броји љубав, двојином. Изгледаш као да јеси, али ниси сам! Слика и дупликат, албум пун заједничких слика, а празна места остављена за множину од дете, дакле деца - ваша заједничка!

четвртак, 23. фебруар 2017.

У смрти су кратке ноге

Не,  нећу више да вас лажем! Смрт не тегли косу, већ вози ролере. У ролеријади живота "прва стиже последња". Ваљда, да би се одвећ крезуба сама смејала. Јер ко се задњи смеје...крај пословице сви знате!
Из живота се не жели дисквалификовати, хоће да буде сабласни део њега, његов "тимски" играч у најмању руку. Наивно је што људи очекују обезглављивање као крај свог постојања, на хиљаде ситуација потврђују да нас је смрт само претекла и ништа више.  Претекла у томе да будемо паметнији, појасом везани, осигурани. Та ужасно хитра гадура долази на крају и својим полазницима  дарује воштани осмејак, налик на печат. Сви смо ми препоручена пошиљка за Оног горе.
Смрт није косач, нити какав физикалац орошен знојем под капуљачом. Косу, секиру, нож треба дати у руке болести. Она је неизвесна и тако понижавајућа за човека. Смрт је виртуоз на точку времена који има тенденцију да сваког од нас само претекне. За заговорнике вечног живота смрт је "хејтер", за мене амбициозни промотер тренутности.
Основно постигнуће живота је бити присутан, са ногама на земљи јер после смрти све одлази под њу, понајпре те ноге. И као маст на површини воде муте се и преобликују сећања на почивше те пијанац постаје веселник, криминалац само преступник, расипник домаћин, а блуднице праве вернице. Смрт је томе кумовала, њојзи хвала. 

уторак, 10. јануар 2017.

Непристојан оброк

Била је парче меса које се оставља за зубима. Непристојан оброк скроз на скроз.
Кост у грлу коју не желиш да избациш, макар се давио кашљући, само да јој се укуса не отарасиш.
Целог живота јео је за столом, жвакао полако. Ако ме разумете?! Хм, образоване жене, пристојне и досадне. Литре вина требало је да протеку грлом, да га овлаже, жељу оснаже, њих да излепшају.
Још само једанпут да чује савете лекара да брза храна штети, гоји...Један слој масноће око срчаног мишића као да му је одувек недостајао. Никакву топлину ту није осећао од детета. Сигурност, благи пољубац мајке у косу, топао кревет никад га нису загрејали.
Чезнуо је за нечим јачим. Зато је и измаштавао Амазонке. Ратнички пој био је зов за невиног дечака. Рецепт за љубав не може без меса (белог, јефтиног). Богу хвала, па га је пробао.
На женине посне помије није могао да се врати! Ова "љубав за понети" са пикантним додацима била је тако доступна. Није захтевала много труда. Довољан је био телефонски позив, куцање на вратима, шифра "за понети"... И ђаволу душу успут, али брига га!
Као кер пуштен са ланца, осуђен од Бога да целог века глође кост и оглопке, видео је своју шансу да побегне у сласт. Шта ће други рећи? Без бриге, биће толико глув од ужитка!
Ни његове неизречености нису кад је требало чули. Далеко, што даље од своје посне, кошчате жене, хладне јегуље. Биће недоступан, слободан, после два-три пића поништено чедно постојање.