Окно. Ослоњен на
хладно место. Жуља. Добро је кад жуља, опомиње. Пред зору мрак, чини се најцрњи. Не бих био у кожи оног
ко се сад затекао напољу. Ноћ при смакнућу, али ни зора да кликне. Бандера...звезда тротоара. Помисао да је баш она стајалиште неке
крајпуташице или лудака заголица машту до крви. Овај ме исечак града јези. Но, како би било бар једном осетити моћ
измештања из топле собе и бити с оне стране прозора. "Изјуначити се"... па згрчених прстију, укрућених од страха лупати по стаклу, молити за
улазак. Треба доживети па рећи, али боље је овако. У слутњи машта, још није
пензионисана. Прорез у дну врата лижући опомиње прсте, док ваздух-злица прети да уђе. Хм, бајаги
безазлена смеша ( 75 % азота, 21% кисеоника, 3 % угљеника), презагушљив од свега
што се у њему истовремено мази (кашљање, зевoви, дахтање, крикови, нечији први или последњи гутљаји). А ја? Kоју ћу супу ваздуха да срчем, моја је ствар! За сад ме више греје домаћа супа с кнедлама
ентеријера. Вражје ми прија јер сигуран сам.
Нема коментара:
Постави коментар