Странице

недеља, 18. децембар 2016.

Човек у глади

Сит живота, а празног стомака старац је седео на клупи. Из уморних очију допирало је глади завијање. Статуа изгладнелог лица упалог у јакну барем два броја већу, кварила је слику зимске идиле шетачима који су журно носили своја топла пецива. Било им је мрско да загризу доручак пред очима глади. Журили су, псовали и заобилазили га.
Пекара на самом углу окупљала је огладнеле: псе, мачке, људе. Чудновато да су животиње увек добијале гриз, а човек у глади само помију презрења.
Међутим, телу мршавом као леденица и није било до јела. Чинило се да неког чека. Аутобуско стајалиште у близини пекаре хранило је моју тезу.  Шкрипа кочница налик на крчање црева пренула је старог из дремежа. Две још кошчатије прилике пришле су му и подигле га. Чуо сам да га зову тата. Прошли су поред пекаре погледа прикованог за витрине пуне живота и нестали за углом.
Тог дана нисам ручао са осталим укућанима. Мисли ми је и даље ледила слика ходајућих изгладника. Одрекао сам се своје уобичајене мере јела и био сам сит, зачудо никад ситији.

четвртак, 08. децембар 2016.

Упртљажен

Селидбени камион мог живота коначно се зауставио. Наједном непокретност...
Читаве приколице труцкања и ишчекивања, страха пред новинама су ишчезеле.
Мислио сам да ћу се осећати спокојније.
За инат није тако. Сада кад видим да су сви сатови стали, почиње опет да ми се жури, да ми се шврља. Сврбе табани што би рекао један писац; и он је био скиталац као ја. Проклети Циганин у мени никако да се обује, да се погосподи. Копље мртве казаљке проболо ме посред груди. Распето срце би да цикне, да се макне. Али ћути...Пуно је тога за истоварити. Много рвоља само за моје очи вредног. Други би се одавно којечега отрасили. Ја чувам, гомилам, од једне до друге превозим. Она ме чека. Још јуче дала ми је кључеве од свога стана. Поносна на овај гест даривања јер први пут јој је. На мојој вези једва да има места, премного пута јефтино се дала. Отварала другима и податно звекетала. Изгледа да је и томе дошао крај. Али нисам срећан... А зашто не знам ни сам.

субота, 03. децембар 2016.

Lucky girl

Добар је осећај кадa знаш да је од свих "лаконогих" девојака које се нуде изабрао баш тебе.
У  пејзажу женскиња могао је сести под било које дрво. Дотакао је "жалосну врбу" и упитао је ли слободно и чему сузе. Није га ни погледала, померила се низ плочник да направи место плишаном гласу.
Био је нови фрајер о коме прича крај, женскарош и срцеломац, Ахиловац по пореклу. Није био баш недодирљив. Спустио је торбу с патикама и почео да се изува. Крадомице је ловио поглед уплакане цурице из насеља. Пете су му изгледале савршено здраво, помислила је иако је изгледао лепше од Ахилеја.
Улични баскет требало је да почне сваког трена. Она се задесила на плочнику бесна због бившег издајника, свог срца изабраника.

понедељак, 21. новембар 2016.

Магдалена

Звала се Магдалена. У тренутку кад је села до мене знао сам да ће бити прва, али ни претпоставио нисам да ће остати једина која ме је тако обележила.
Почињала је школска XY нека, "тридесет други" август, зашто не?
Настављао сам да бројим дане мртвог лета јер у септембар никад нисам полагао наде.
Све лепо већ би се збило и убило у лету,
с јесени сам увек више глуварио него живео.

уторак, 15. новембар 2016.

Тек тако

Удала се моја бивша тек тако, као да нисам ни постојао. Звао сам је уобичајено, око шест по подне. Требало је да проверим важи ли договор од јуче. Звонило је дуго и таман кад хтедох да прекинем, јави ми се њена мајка, госпођа Б. Нисам имао част да је упознам, али зазвучала је питомо. Претпостављао сам да је моја малена на њу, кротка и мила. Знаш оно гледај или слушај мајку...како год!
Трудио сам се да преко телефона увек делујем незаинтересовано и прескочим типска иследничка питања.
Оджвакао сам: "Треба ми Вања."
Жена је замуцнула као да сам добио погрешан број. Мала пауза, следи искашљавање...
"Вања, моја Вања, овај, слушај момак...Чула сам о теби све најлепше, али за ово што следи нема машница и украсних папира. Вања није код куће!"
Пресекао сам овај "питоми" монолог са: "Добро, а кад се враћа?"
Наједном је звучала загрцнуто, речита госпођа Б.
"Поента је да се не враћа кући. Не враћа се више ни кући, ни теби, ни нама. Разумеш! Удала се и побегла од куће! Уосталом, од каквог се момка девојка тако растаје, бежи, удаје крадом за другог! Док је била под нашим надзором, овакве се глупости нису могле десити. Мора да је била јако несрећна с тобом!"
Слушалица је, чини ми се, остала да лебди у ваздуху, црна и бездушна. Женин глас злослутни претварао се у шиштећег питона и заједно са гајтаном који сам увијао око прста почињао је да ме стеже и дави.
Вааања...Име меко и бунтовно нестало је те вечери из родитељског стана и једног момачког адресара тек тако, као да никад није ни постојало.

субота, 05. новембар 2016.

Усидрена

Сваког дана враћао се кући сетан, али пун жеље да нешто промени. Желео је да поново освоји ту жену коју је осудио да га довека чека. Променила се у међувремену, а да то није приметио. Требало је други да му кажу, где је лепота "твоје лепоте".
Кад ју је упознао не само да је била најлепше него и најзаводљивије створење које је икада срео.
Била је од оних жена чија лепота не скреће нагло пажњу на себе, не очарава у први мах.

четвртак, 03. новембар 2016.

Пуст, напуштен, сам

Пуста и напуштена кућа, није то исто!
У кући у којој се више не живи, праг посивео, вреже прекриле зидове никад није пусто, ма како се на први поглед чинило.
Кућа у којој се некад сложно живело наставља да пулсира полуотвореним крилима прозора; да издише устајали дах некадашњег огњишта кад год јој ветар разјапи врата.
Она дозива својом неподмазаном шкрипом, скреће пажњу пролазећег света, да јој стану, виде је, отпоздраве као некад.
Виђао сам у животу куће толико пуне светла и људи, а између себе посвађаних и грубих; куће пуне зле крви, огњишта у којима се тако отуђено битисало. То су такозвана повампирена домаћинства што се на крви братске деобе увећавају. У њима се само тавори, ту се деца не рађају, мртви у миру не почивају, успомене се не стичу.  Имао сам ту "част" да упознам најболнију напуштеност, ону међу људима. Дакле, бити без иког свог не значи самовати под обавезно. Ако се међу живима знало живети, умеће се и са почившима у добром сећању.

уторак, 25. октобар 2016.

Канцер поноса

Умиремо ли и устајемо ли из мртвих још увек само због поноса? Понос, инат, национализам све су то зачини домаће српске чорбе коју "кусамо" већ вековима уназад  и због које преживљавамо оно што другима не би пошло за руком.
Међутим, мало тог магичног зачина се до сад одржало. Некада Арчибалд Рајс, а данас ни најбољим дијагностичарима не полази за руком да прецизирају шта је са нацијом.
Свима је јасно да добро није. Летаргија, епидемија подаништва, сервилност. Где се денуше они јунаци који јуришаше у сигурну смрт са слоганом "Нека буде што бити не може"? Иронично је да нам се "слава" старих дана вратила управо кроз ову парадоксалну мисао. Никоме јасно није како ово БИТИ излази на крај са оним константним НЕ МОЖЕ.
Полако, али сигурно дошло је до одумирања поноса и метастазе неживљења.
Живот се захваљујући радиотерапији нарочито оној из ђавоље 1999. свео на оживљавање и већ годинама по Србе успешно преживљавање. Да нам је бар при руци бокал Косовке девојке да лакше клизне кнедла беса низ грло. Косовски видари и њихови чудесни мелеми да повампире јаросну душу ратника, бомбардовану, са земљом сравњену.
Ипак, нада постоји, ово је једини тип канцера који се, кажу, лечи из главе. У Срба је глава одвећ била тврда и чворновата, али добар национални терапеут  чини чуда.

Терапија:
Строга дијета или "игара без хлеба". Уредно посећивање арена (модерних клицалишта јунаштву)  и химна свакодневно на гладним уснама не би ли се хипнотисани Обилићи почели присећати (ножа и корица), давно заборављеног осећаја поноситости и пркоса. 

четвртак, 20. октобар 2016.

Ми, тршави смо деца са станице Ој,јој,ој!

Читавог живота покушавају да нас очешљају. Акценат је на речи покушавају. Укапирајте већ једном, ми се не дамо исправити.
Ген коврчка нам је и у души и на глави! Никаква техника четкања, фенирања по правилима неће уродити плодом.
Наопки смо од рођења. Гологлави по доласку на овај свет, обично заварамо средину (првенствено родитеље) да ће ту, на тој мекој темењачи никнути обична коса. Кад оно ђавољи чуперци прво се јаве око ушију, на месту будућих зулуфића и док трепенеш већ имаш тршаво чудо на крилима. Многих смо се ствари морали одрећи у детињству.
Зимске капе увек су нам представљале проблем. Натући је на чело била је права филозофија. Лакше смо се и брже разбољевали од друге деце, од преплашених родитеља брижније смо чувани и неговани у болести. Имали смо више времена за читање и доколисање јер опрану косу натоварену локнама требало је дуже сушити. Тако се усавршавало "песничарење".
Риме су нам лакше падале на памет него исправљена коса на раме.
У дечјим играма све се давало сакрити (кракате руке и ноге), али пуста коса-тужибаба увек нас је одавала. Вирећи иза кола и углова зграда, жмурке су се за нас претварале у "вирке" тј. игру вири ти коса, изађи, видим те.
У одрастању смо људима чешће западали за око и навикути да будемо посматрани, почели смо јаче да пркосимо. Да бисмо оправдали тзв. необичност, похђали смо школе и смерове где се накострешеност духа и косе узимала за плус. У дрвореду другачијих сви смо били исти.
Љубави смо започињали узвиком Јоооој, јер су нас усплахирени дечаци пребрзо желели. Мислим, на њихове хитре прсте у коси.
А преостали живот текао нам је федерасто, трепереће, лако; увек мало над земљом, бунтовно кад треба и мекано као памук уз вољене на обећаном парчету неба.

субота, 08. октобар 2016.

Батализам

Имам воље да не радим ништа, да будем родоначелник идеологије батализма. Разумете? Баталити, дићи руке, одустати, коначно опустити се...Нека српска верзија енглеског do not worry, only be happy! Примећујем, да је код Српчића нерад једна исплатива ствар. Вековни живот "под другима" довео је до бунта долазећих генерација уз радикалне измене у фразеологији  (Боље ништа него ишта).
Епидемија "ладолежа" по целој земљи, кафићи пуни младог света, претворили смо своје паузе за доручак у хронично ленствовање, постигли савршену рентабилност у "нецимању". "Нема хлеба без мотике" препевасмо у "Хоћу пива и готике". Јер кад се бунимо и пљујемо на реалност, то не може на суво. Уз лименку постајеш лав, цар, све што у животу ниси.
Лакше се нахватају "снаше" уз флаше. У аманет се нема шта оставити! Ваљаног животног искуства мањка да би се ишта дало "опевати и у пословицу ставити".
Лажем! Цвета уметност жврљања из доколице. Фасаде зграда круне се од срамоте пред графитима и паролама. Оловка нас жуља, али се зато спреј лакше држи. Да онај што нажвркава није при чистој свести потврђује натпис "Моја је парола, само да се рола!" Одродили смо се некако...бураз и фратело смениило је (Хеј, мајмуне). Зоолошки нам врт чим крочимо на улицу.
Свевидећи Крлежа није био луд кад је рекао да будућност човечанства види "као мајмуна који управља авионом". За нас од авиона осташе последњи возови, и то дупке пуни, и чопор младих мајмуна около са некаквим лављим пивом у рукама. Па, тога више нема ни у најгорим циркусима.

понедељак, 03. октобар 2016.

Јесен

Њему јесен увек пошећери ране, учини да се осети сетно! Колачић промашене судбине поспе му финим беличастим прахом сећања који данима гризе мислено, жваће дуго. Али и њени крвави, бордо преливи чине да своју пропадљивост човек лакше свари. Тако је морало бити са њим, са њом. Сећа се...
Ходали су улицом заплетених руку, лагали себе да им је добро.
Грчевито стиснути у загрљај по последњи пут јер знали су да их од раздвајања дели пар сати само. Пред њом је био неодложан пут. Већ дуго га је планирала. Телефон јој вибрира у рукама, она се одушевљено јавља, потврђује долазак, блиста од среће пред непознатим. Знао је све нијансе сијања њеног лица, трпетај сваког нивоа узбуђења. Овај дивљи сјај, прејудицирао је крај. Требало је да је пусти, поступи човечно; пожели јој срећан пут и пуно успеха.
Али како испустити дотад неиспуштено. Рећи љубави збогом, чувај се! Не буди више само моја! Благо онима чија ћеш постати близина, који ће твој осмех упијати свакодневно!
Пољубила га је овлаш за крај и помислила (Никад тај није био сам, без жена. Снаћи ће се и овог пута, ваљда). Погодила је.  Остала му је јесен, као врцава пролазница, која те парфемом доведе до врења и онда седне у такси или нестане за углом. Непоштено, људи из живота одлазе ненајављено, остављају разочаране руке пуштене, празне. По поквареној божјој рачуници негде само шмугну и нестану. Хвала Врагу па се јесен увек враћа!

уторак, 20. септембар 2016.

Човек са шест бурми

Пролазим јуче градом, улицом коју знам напамет. Дрвеће грбаво као и обично, шетача мало више но обично. Леп дан, мами ван!
И све би наликовало уобичајеној маршути до куће да не угледах старца са прљаво сивим качкетом како спава на каменом постољу једне ограде. Згурен до тачке превртања, задивио ме је равнотежом спавача коју успева беспрекорно да одржи.
Сунце му није сметало, имао је качкет са толиким слојем прљавштине да би топлота морала својски да се заинати да му опрљи уснулу главу. Слојеви и слојеви прашине улични су фактор заштите од УВ зрачења. Но, шалу на страну најзанимљивије на њему беху руке. Имам теорију да руке највише откривају о људима. Ове су биле младолике и красило их је шест бурми. Три на једном, три на другом домалом прсту. Фасцинантно! Мене је ова једна жуљала, његових шест фино наслаганих једна на другу сијале су на сунцу. Из те близине успео сам да проценим да су све исте, бело злато, најфинији рад, енглеска бурма. Стари је морао бити имућан некада-помислих у пролазу. Али и женскарош јер свако ко више од једном стане на луди камен, мора бити непостојана и заљубљива природа. Није се дао до краја прочитати јер човека са затвореним очима не можеш реално процењивати. Сада је изгледао као шестоструко бивши муж. Подерано, погурено, одсутно, а опет некако самодовољно! Никаквог грча на избораном лицу нисам налазио, спавао је сном уморног детета, не уличара или пијанца. Продужио сам даље, на следећем ћошку чекала ме је моја жена. Цупкала је нервозно, требало је обавити дневну куповину. Ухватио сам је за руку, дотакавши јој обод бурме. Осетио сам претерану срећу због малог златног привеска на њеном прсту. Још увек је уредно носиш- упитао сам? Наравно-зашто питаш? Ништа, онако...промрмљао сам више за себе! Неки их имају шест, а опет самују заклошарено. Срећан сам јер нисам сам!


петак, 16. септембар 2016.

Кад-тад

Приметио сам да смрт никад не долази ненајављено. Мирис охлађене трулежи почиње да се осећа одраније. Чак и ако помислите да сте јој измакли, па славите дане преживелости као некакав "други рођендан", доћи ће она вама кад-тад, још грђа и страшнија.
А ви ћете у "међувременском" слављењу живота испасти будале јер правите веселу верзију сопственог, само одложеног погреба. Ту је јело, пиће, људи! Ваше месо које нема кад да се прописно охлади, од жудње за животом.
А у ствари начела вас је већ хладним ногама под ћебетом. Неподношљив је тај осећај. 
Лежећи положај, језа која не да мира, благи трнци, покрети који не резултирају никаквим осећајем. Прича се "хладно као у гробу"; не верујем да то има везе само са ентеријером вечног каменог узглавља. Мермерна боја човека у њој, асоцира на посивелост постојања, језу, нестанак. Наткасне са лампама и књигама само су животна поставка за изубадане воштанице и испраћајне говоранције ближњих једнога дана.
Обележени додиром смрти, људи годинама вуку оседеле праменове, преломима начете скелете, опекотинама опрљене коже верујући да су помиловани. Међутим, као код напада ајкуле, прво вас само ошине перајем (чиста демонстрација моћи), таман кад помислиш да си безбедан и да опасност јењава, она задаје фатални ударац. Косачица смрти долази по своје већ раније полегло класје. Бешња и луђа што у првом замаху ништа није покосила, по последњи пут узима своје. Места за погрешке нема. Само начин на који се живот гаси обично је исти као при првом покушају. У томе је сва иронија. Благоударени струјом гину од бојлера; некада срећно прегажени страдају на пешачком; пробирљиви у храни подлежу компликацијама тровања; а кукавице што целог живота беже пред другима најзад падају од сопствене руке.

четвртак, 08. септембар 2016.

Мамин син

Од свих жена које сам имао не сећам се јасно више ниједне.
Све њихове очи, а било их је туце (плавих највише), слиле су се у матицу једних очију; плаветнило ока моје мајке. Биће да сам у свима њима, тражио топлину зенице која ме је породила, први пут погледала. Неко ће рећи какав Едиповац! Али сад схватам да сам у ствари био клинац који је желео да лечи тугу из очију својих девојака; пројектовану тугу своје мајке. Поносно могу рећи био сам "офталмолог" који се трудио да санира обољења преварених жена, чија је жута мрља заказала. Све оне нису најјасније виделе са каквим нитковима улазе у приче и решио сам да их не кривим. Био сам њихов сапатник, изабрани надрилекар. Волео сам све своје "пацијенткиње", пружале су ми осећај величине. Састанци су нам личили на приватне прегледе где сам покушавао да проширим своју специјализацију са очију и на друге делове тела. Успех је биo загрантован кад год бих чврсто одржавао контакт очима, а руке би саме радиле своје.
Пар сеанси било је довољно да  се врати искричавост и заводљивост погледа јер повређене жене су чудо! Ласкао сам тамо где се најмање очекивало и управо то ми је обезбеђивало позицију мага. Враћао сам се кући слатко уморан, сањао ласцивне снове.
Јутра бих дочекивао увелико будан са рамом у рукама. Са слике ме је гледала мајка, праоко мога сећања, увек сетно и нежно у исти мах. Њега нисам знао како да излечим. Био сам дечак који све види, разуме, али не уме. 

среда, 31. август 2016.

Хватач снова

Дуго већ нисам срећан, а сањам о срећи стално. Привиђа ми се та мала успијуша, шуња се кроз свест, долази у обличјима разним. У сну једноставно умем да живим, весељак сам окружен људима, вољен. У стварности самоће слуга. Прсти вољених ме жељно додирују, не дају, држе уз себе, шапућу да им недостајем... Препознајем им руке по ноктима, дугим прстима, бурмама прерано земљи предатих. Сваке вечери живим по један отети дан, у инат судбини.
Будим се тежак и замишљен због свега што је могло да буде, а није. Празне ми руке, квасац бола у грудима. Недостају...Они су своје кругове затворили, њихов сан тврд је као камен, вечан. Само ја - осуђен на сомнабулизам. Хватам отето, гоним вољено, нисам ја обичан месечар!
Зурим у месец  што се од дебљине одронио, креда ми на дланове пада. Играмо се "школица" моја нерођена деца и ја; она нас гледа поносно кроз окно кућног прозора, очима мога вечног сна.   

четвртак, 25. август 2016.

Преварен (а)

Прво си ти преварио, онда ти је враћено. Да!
Kажеш да ништа ниси урадио?
Лаж, увежбана, тешка!
Обећао си да ћеш бити ту, увек кад устреба.
Сећам се била је ноћ сва од жеље.
Дрхтали смо загрљени на снегу.
Вољење... Трајало је премало.
Једну годину само.
Рекли су да ме вараш. Другови, они су знали, видели!
Грч, тај одвратни чвор у стомаку!
Наше слике по поду, јакна у руци.
Трас!
Телефон пун бројева; (окренути у случају нужде)! Нужно је!
Освета-само за моју душу лек. Нисам била виђена са њим.
Сутра је нови дан, нови крај!
Опет је падао снег, пред твојом кућом сам.
Док спаваш, остављам ти ствари на прагу, раскидам!

уторак, 23. август 2016.

Двојац сиротих

Љубичасти тепих, прљав и одбачен лежао је искежено попут огромног језика на паркингу покрај зграде. Претпостављам да га се неко од комшија ратосиљао не марећи за остали свет. Деца одушевљена новим љубичастим травњаком, у свом "каменграду" од насеља, данима су смишљала којим би све играма употпунила затечени пурпурни пејзаж.

среда, 20. јул 2016.

Знатижеља

Двоја леђа (уска мала и велика погурена) стајала су преда мном. Осмотрио сам их у пролазу док сам рутински бацао ђубре. Ромкиња и изненађујуће бело дете пажљиво су прегледали контејнер. Жена је сортирала воће и хлеб, правила гомилице одушевљено. С потиљка  јој се очитавала радост (биће ручка за данас)! Девојчица уопште није марила за храну, приметио сам да нешто тражи у дубинама контејнера. Наједном, изронила је са књигом у руци. Похабана сликовница нашла је још једног, можда последњег читаоца. Невероватно, како је дете увек и свуда дете. Иако гладно, пре свега заинтересовано за игру. Читала је одушевљено, не марећи за мајчину свету дужност да се докопа хране за своју младунчад. Листајући странице, скакутала је с ноге на ногу и најзад села на одбачени мадрац крај контејнера. Каква сурова читаоница- помислио сам. На тренутак сам осетио понос због мени туђег детета. Деловала је тако одсутно, тако срећно. Све док мајка није узвикнула њено егзотично име. Био је то знак за полазак. Чељусти су се поново склопиле уз шкрипу, прогутавши огромну кнедлу ђубра. Дан је био паклен, задах труле хране осећао се свуда. Одмицао сам од овог призора све брже, чинило ми се да лепљиви мирис смећа не могу да отресем са себе. 

субота, 09. јул 2016.

"Зинат"

 Признајем, инат је и моје гориво. Остала мазива и ложива нису за мој погон. Приметио сам да кад сви одустају ја крећем, не дам се, идем напред. И заиста што би већина нас слабо писмених рекла "зинат" чини чуда.
Из ината се пролепшавамо, почињемо да тренирамо, довршавамо школе, "зинат" се удајемо па се још из већег ината разводимо. Без света не би било ината, што бисмо се дурили ако то већ нема ко и да види. Само поносни људи су инатни. У инату има доста самоће, али и слаткоће. Пријатно је бити у центру пажње, истаћи се контрирањем. Јер зашто  би се иначе спомињао Миле контраш? Да је био неки помирљиви тип, сервилан; остао би маса, део ње и ништа више.
Велико НЕ је у основи свих својеглавих бића. Кад почнеш са контрирањем то се услади, навучеш се као на алкохол. Док трепнеш у стању си опијености сопственим нећкањем да не приметиш кад су сви други одустали од тебе.
И, гле, сам си као на почетку приче. Држиш се. Твоје НЕ и ти (рука у руци). Делујете стамено, непомирљиво. Само једно остаје као загонетка. Је ли ееееее у НЕ служило и за дозивање или свих заинтересованих одбијање?

среда, 29. јун 2016.

Препродавци живота

Свакакве ствари људи продају. Тргују, то им је посао. То су људи-пароле, увежбани "скретачи" људске пажње. Међутим, све чешће виђам неке друге, продавце из нужде, ћутљивце; насумице изнете и поређане ствари на улици. Ствари пуне прошлости, очигледно њихове личне, ствари изношене. Импровизоване тезге (на земљи, хауби аутомобила, плочнику), хоклица и човек поред, поглед пун стида.
Дечје ципелице-подеране, уместо да служе сећању на прве кораке нечијег детињства, и оне су на продају. Ту се није имало кад бити дете. Дакле, коме продају своја сећања, очигледну беду? Ником то не треба! Живот на распродаји тако јефтино изгледа! Никад не виђам купце тих тужних производа (играчака са којих се скинула боја, распареног алата, саксија са цвећем које одбија да процвета). Ваљда се и саме ствари гнушају тог срамног излога. Новцем се не могу платити успомене (ма какве биле), те задржавају одрпани изглед као одбрамбени механизам. Пркосе власнику, тако што својом ништавношћу одвраћају очи купаца и вечно остају у поседу сиротих, ту, расуте по земљи.

среда, 22. јун 2016.

Ш неће у Ж

Прво научиш слова, па вредно читаш да би у живот могао да закорачиш. И јеси ли закорачио? Тачније заглибио си дубоко у парадокс. Превише слова одједном може да те преквалификује и среже шансе за стваран живот. Од свих слова азбуке највиталнијим ми се одувек чинило Ж. Кракато и тешко за писање. И не само што ЖИВОТ... та велика реч почиње на Ж. Стварно, мучно га је савладати у писању, а знати живети и преживати писменом човеку још је теже. Схватио сам да нам се уместо сањаног Ж, углавном дешава мртво, безвучно, зјапеће Ш. Ш као шанса за живот, а не живот сам. И личи на некакву вилу, трозуби додир могућности. У школи те уче да су парњаци (звучно Ж и безвучно Ш). Једно без другог не иде. Али шта је ту пар? Од могућности се не једе, од могућности се не расте.
Једно је сигурно, у могућности се остаје укопан. Ту си сигуран као у гробу.  Шансе су подељене, једном до два пута годишње, маса зарадована, конкурси пре отварања затворени. Но, није баш све изгубљено. О зупце овог Ш, прочачкајте добро зубе, ако вам никад ништа и није запало. Широк осмех је битна ствар. За лажну слику пресудан. И решио сам да парњаштво Ш и Ж, претворим у праву парницу. У језику су промене могуће, зашто је у животу све тако неизводљиво? Можда да имам говорну ману, онда бих сва своја шушкетања могао боље да уновчим. Чуо сам да "мутави" боље пролазе. Све би ми изгледало тако савршено једногласно, да не бих ни умео да артикулишем икакву примедбу на живот. Само једно велико ШшШшШ као мокрење, иритирајућа сметња, луди гусан, један букач више.

уторак, 21. јун 2016.

Не можеш...

Не можеш поправити њега.
Угланцати изгребано, вратити сјај потрошеном.
Не можеш дуго издражати, ако предуго чиниш више но што можеш.
Одрпаћеш се успут.
Као кад пруређујеш старо...мемле ће увек бити у носницама, у сећању.
Развући ћеш по угловима дома нове комаде, намештај ће изгледати театрално,
на трен само.
Док будеш за крај качила огледало о ексер, њега ту неће бити.
Видећеш само своје лице без смешка, пре времена је остарило.

понедељак, 20. јун 2016.

Прозор у двориште

Јутро је. Насеље се буди, шкљоцају вилицама контејнери. Грозни јутарњи дах. Свет што ради од "седам до три" разилази се ужурбано. Женске дотерују шминку, мушки се упрежу у крагне.
Ја нисам један од тих. Више "Хичкоков" лик са прозора, жив и здрав заправо, само лењ да се укључи, рођен више за посматрача. Свет се ионако поделио на актере и посматраче. Ови се муче, грче, увек журе, ретко осмехују и ми контемплатори којима треба само видик и дистанца.
Људе сам увек боље сагледавао са висине, него из непосредне близине. Јер ћелава темена и кратке ноге боље видиш (од-горе). Изблиза видиш оно што мораш, одозго оно што желиш. И смех. Увек ми је фалио доле, међу људима. Овако сам могао да се церим и подсмехујем без устезања.
На трону међу мушкатлама (нaјчешћем прозорском цвећу) једног јутра права представа. Истетовирани тип и пудлица...О, Боже! У почетку беше само маса трибала на сунцу, тетоваже без реда и значења, начичкане на пребрзо набилдованим плећима. Прави правцати Баџа, помислих! Вукао је нешто на ланцу. Очекивао сам пса жестоког попут трибала. Кажу да пас наликује газди и обратно! Чуо сам како пискаво дозива
( Рекс, Реееекс) кад  тачно пред ноге овог надувеног мацана, из контејнера је искочила  права мачка. Препаднут њоме личио је на хелијумски балон, који је сваког часа могао да се откине и полети. Овај деминутив од тигра, улични мачак-ђубретар, престравио је храброг власника и изазаво Рекса да се коначно појави.  Била је то црна пудлица. Није се удостојила ни да залаје како треба. Неколико бедних ав-ав-авова и то је све. Мачак се победоносно вратио на контејнер. Тип је само боље затегао већ припијену мајицу и понео даље пудлицу, као какав аксесоар моћи. Да не поверујеш!

петак, 27. мај 2016.

Мој могући живот

Питам се какви би били моји могући животи?Заслужујем ли ја уопште још неку егзистенцију осим ове? Кад могу мачке, па можемо и ми,"керови". Не бих да паднем под ауто, да бих то себи доказао. Више сам упражњавао поподневна измаштавања и надоградњу на прекинуте снове, љубави, уопште односе у животу. Као у књигама са два краја, које сам као клинац читао (типичан, досадан свршетак и онај храбрији кад кренеш стазом којом се иначе не иде). Волео сам постојање могућности у њима. Мрзео сам коначности. Тачке. Запету сам готивио, обожавао три тачке у писању.

уторак, 17. мај 2016.

Херувим на хероину

Мислим да сам видео Бога, преобученог!
По први пут обријан, глатких образа, у шљаштећој тренерци, са "шанираним" парфемом по себи. На руци му сат налик на зидни (демонстрација моћи). У њега ни не гледа, зна он добро кад ће кога откуцати. Свевидеће су му очи, немамо му где утећи. Све нас види и сви смо "таговани" његовим отровним стрелицама. Бела гарда, херувими на хероину, ето, то смо ми. Бељи нам дани, црње нам ноћи! Очајнички сам желео да се потпуно приближим светлости, да је дотакнем. Продао сам пламeни мач за иглу. Лепотану навученом на грешно вретено, журило се да спава. И пре но што сам у жељи заклопио очи, платио сам му поштено, за мук, за трзај и бело! 

четвртак, 12. мај 2016.

Кер, курсор

Курсор и ја...гледамо се сваког јутра без речи. Трепти он, дрхтим ја. Стваралчка грозница је на помолу. Протежем прсте на тастатури и шетам га горе-доле по белини. Загревам се. Чекамо обојица јутарњу нужду. Пражњење је основа доброг здравља, просто се мораш чистити од надошлих речи. Иначе настаје опстипација, литерарна. Кад речи почну да запомажу. ту шљиве не помажу. Дакле, морао сам да га издресирам. У почетку није било лако. Вукао се на другу страну кад год бих се замислио. Проналазио бих га насред реда, међу словима како се смуца. Својеглавио је итекако, чекао да ме ухвати на "погрешној руци" и шмугне. Кликтао сам по стрелицама, дозивао га мајчински, грдио и на крају доводио у ред. Данас, поносно могу рећи, мој добри курсор прати ме где год да пукнем прстима...Лаје кад год бих желео и трепти окицама упитно ако би ми се ократиле речи. Кер-курсор слуша ме!

среда, 11. мај 2016.

Дисторзија срца

Угануо сам срце. Јуче на другом спрату док сам се пео за мене уобичајеним кораком (два степеника па један). Псовао сам степениште улепљено жвакама кад сам зачуо окретање кључа у брави. Искорачила је ван. Нова станарка наше зграде, помислих! Иначе, мрзео сам све бучне комшије, нарочито придошлице, студенте. Чврсто сам веровао да је Дом за студенте доле у граду празан и да су све ноћобдије и галамџије овде. Због овог уљеза било ми је драго.
Да сам могао, платио бих јој станарину и трoшкове до следећег испитног рока. Била је млада, насмејана, тек напарфемисана и на ту свежу крв сам се оклизнуо. Мој "гумени" образ и ја смо поцрвенели. Уганут, а нигде штаке на видику, решио сам да се распертлам и тако застанем на трен. Као у "Црвенкапи" зли вук пожелео je  да је боље види, осети, удахне. Осећао сам да ми очи расту до размера разрогачености, а све што сам успео је да јој намигнем (онако комшијски). Прешла је буквално преко мене. Претпоставила је да сам један од "матораца" из зграде који се одмара на сваком од спратова, носећи кључеве и рачуне за овај месец. Низ степениште наставио је да одјекује њен телефонски разговор и смејуљење. Остао сам крај гелендера са уганућем у грудима, дланови њеног парфема чврсто су ме држали. Знао сам дијагнозу (distorsio cordis), да ћу морати да мирујем, стављам бурове облоге и избегавам застајкивање на другом спрату.

уторак, 10. мај 2016.

Жмурим и љубим

Жмурим и љубим...
Усне које сам одабрала заувек за себе.
Знан им облик, текстуру, углове смејне уз мирис јак.
Жмурим и љубим, али сапета прошлост надолази ми тад. Истрчава трку од сто десет са свим препонама раскидним. Жига!
Хоће да је оживим језиком и повратност дам.
И кунем, и претим да сада кад коначно умем и имам кога да љубим, не дахће више за вратом, не маже изазивачки лабела, не миче рукама мазно, не мами речима ласкавим! Са бившима никад на боље! Знам!
За правог, на уснама мојим, ваља се сугласје меко док му на уво шапућем речи љубави, моја срећо!

Човек-ствар

Остављен од свих, окренуо сам се стварима. Оне су ме, бар, увек чекале тамо где сам их остављао. Биле су ми верне. Још једно напуштање у животу нисам могао да поднесем.
Људе нисам успевао да задржим у строју љубави, врпољили су се, жуљао их је ред по ком сам их волео.

петак, 26. фебруар 2016.

Како се чита "клетвопис"?

Не могу побећи од онога што јесам, што је писано да ми буде...а писано је на брзака, јефтиним мастилом, двосмислено, са клетвом у заглављу која се не може пренебрегнути!
Питам се како читати клетвопис? Да се правим да не видим куда понире моја прича, а прсти се лепе, црвене и не шуште странице као пре. Иницијал ми крвљу прокапао, цури и мрља све, по мене непроживљено; а ја тучем именом својим камен, док се украси с мојих прича у крст криве.

уторак, 23. фебруар 2016.

Поносни, податни, неми

Верујем да нас има тројаких  у болу, у губитку! Оних што им одговор на све почиње са ДА, НЕ и немих!

НЕ

Волим,брате, негације! Одлична су вербална превенција.У нашем језику можеш се нећкати без устезања, до плеоназма и назад; док уштогљени Енглези допуштају само једну по реченици.
Ми смо народ што воли и уме да нариче кад боли. Групација поносних у болу влада се у складу са речцом НЕ. Одричу све друге опције, не прихватајући нестанак вољених, већ остају закључани са губитком заувек. Још увек им постављају тањир иако их нема. Додају  хлеб преко стола док соле себи рану. Мисле, ваљда, исправно је поштовати неприсуство вољеног, због љубави која их је хранила. Отмени су у црнини и код других изазивају респект  уз реченицу  Докле ће издржати тако?

ДА

По-да-тни у себи носе једно велико ДА. Згртачки карактер не допушта им  усамљеност, надомешћују празнине свим и свачим. Не подносе празан (простор, уста, длан). Ако преболе, постају инстант декоратери, гурмани, шетачи осредњих љубави. Чак и деца умеју  у игри да препознају облик свог проблема ( круг на круг, коцка се на коцку ставља).Одрасли рањени дерани површину свог кружног бола  грешком  решавају помоћу  формуле a2

НЕМИ

Ћутолози су пребрижни пред својим предметом вољења. Немост и верност њихова најлепши су говор љубави. Упожртвовању њиховом, гради се загрљај непробојан по оног кога би да воле. Кад опсесија њихова почиње да их напушта, они су одвећ хладни и мртви. Превентивци који се склањају и пре краја, не сачекавши речи растанка.

И сви смо погрешни, радикални и сви смо "тупави" на свој начин јер бол се не крпи, крв не ушива, празнина не потрпава, него се пушта да телом одјечи, кости рездере, да природном смрћу умре...тек тада нас може у прави живот вратити или повампирити?  Ко ће  то знати?

четвртак, 04. фебруар 2016.

"Можда спава"

Уживао сам да је слушам само док спава. Имала је неко ситно ткање у дисању, умирујуће хркање.Чудно је, али жене хрчу некако другачије од мушких. Гледао сам на то као на наставак њеног неуморног дневног причања кроз сан.