Скупљачица шљива

Девојчица не старија од шест година, брисала је прсте од лепљивог сока шљиве о своје импровизовано радно одело. Никад нисам видео лошије скројену униформу за рад.
Биле су то трегерице које је давно прерасла, са закрпама на коленима и мањком дугмади напред. Мршавим чланцима газила је траву крај пута која је бола баксуски.
Зјапеће бачве иза ње деловале су празно; детиње руке једноставно их нису могле заситити шљивом.
Исувише их је било по земљи, куловски уплетених у лист и траву. Али од нечег се морало живети, поручивали су њени стиснути дланови. Скупљачица шљива? Тако мала пред таквом будућности? Старијег света око ње није било. Претпоставио сам да обедују као што ред налаже у оближној  кући домаћина коме су помагали. Ово дете било је остављено да одради свој део посла, без питања може ли га икако довршити. Хлеб се само пуном бачвом могао зарадити.
У романима о руском селу и сељацима, увек сам те мобе доживљавао као колективну ратарску журку која се завршавла јелом и опијањем. Овај реализам ми је погорчио слику о томе.
Да гума на ауту није отказала послушност попут јогунастог детета, никад не бих завршио у шанцу и видео овај призор. Док сам тражио потребни алат, кеса начетих бомбона у касети аутомобила шушнула је срамежљиво. Препаднутом дечјем погледу одговорио сам поклоном.
Спуштајући гомилу бомбона на храпав длан, видео сам да су и оне воћне (са укусом проклете шљиве). Пу, мајку му - одмрморио сам за себе. Ауспух је закрчао као да у душнику има ни мање ни више него запалу коштицу. Призор је нестајао за мном споро, лењо брзином једва оправљеног аутомобила.

У следећем року

Октобар је грицкао нокте опсесивно, пљуцкајући све више и више капљица на пролазнике доле низ улицу. Ја сам чекао под костуром нашег дрвета. Бивша крошња није ме могла сакрити од кишног поподнева. Њен прозор у улици народног хероја није светлео.
Било је то време кад сам обично чекао да ми баци белешке одозго. Лифт који је био у квару и моје ноге од олова условљавале су овакву размену информација у почетку. Али кад је њен рукопис почео да се криви под теретом обостране љубави, почео сам да се пењем горе и остајем све дуже у њеној соби. Њени су мислили друг са факса; учење за испит. "Ако децо, само немојте до касно"- биле су речи њене мајке.  Господина пуковника, њеног оца, ретко сам виђао. Наслућивао сам да личи на њега јер мајка је била сушта супротност од ње. Ситна и тиха жена, она строга и жива у свему што ради. Заједничко учење одувек садржи све осим учења. Прешлишавали смо једно друго првим љубавним лекцијама. Колико те волим? Како ћу без тебе? Када смо се први пут пољубили?
И друге само нама важне датуме гравирали смо по расутим белешкама. Одлазио сам кући уверен да све знам и да ћу положити испите.
Пред професорима успевао сам да се сетим само оних страна на којима је она застајала да ме погледа, привуче к себи и подвуче фломастером оно што је најбитније.
"Колега, сећате се фусноте у којој..." Улудо је професор покушавао да ме преведе у свет једва прошлих за ванредни рок. Знао сам да ћу пасти. Било је важно положити код ње. Тај тест мушкости; за то сам се спремао дан, ноћ. Нисам ни слутио да ћу је изгубити оног дана када нисам био на листи уписаних за наредну годину. Ћерка често одсутног, али угледног оца није смела више да ме виђа. Тиха, ситна жена која нас је дотад служила лимунадом и кексом пренела ми је то поруком застрашеног гласоноше. Сутрадан читаоница пуна презнојених, уморних лица дочекала ме је хладно и без поздрава. Са гомиле мојих папира врцкао се њен  мазни рукопис и једна заноктица прегрижена онда када нам је било најлепше. 

Верна друга, верна туга

Офуцана реченица вукла се по папиру, лињала остављајући прљав траг.
Злоречко није имао више шта да напише, а да се не понови. Силоватељ речи женскога рода, решио је да започне писање некако тврдо, мушки. Тражио је праву реч, набијену значењем и мучну. Како уопште почиње писање? Тако што као имаш шта да кажеш, па пожуриш да изудараш тастатуру; или баш немаш ништа ново да кажеш па извређаш жену у пролазу, она направи сцену, ето, ти инспирације. И после два дана кад дорадиш још коју бедну страну, извињаваш се на ствaралачкој=брачној кризи, и сав си "душа" иако душе немаш одавно.
Живети са писцем је руски рулет. Метак ти не гине кад-тад. Познавање правописа и граматике битније је од кувања, прања. Ако умеш да слушаш, већи ти атрибут од покорног увета не треба. Дијагнозу стечену писањем од миља зову трагедијом генија... Ма, немој! Трагична је ту једино улога жене, којој би у зависности од епохе којој је "творац" приклоњен ваљало да буде мртва, или путена, најчешће надохват руке.
Колико њих је кроз биографију скапавало на "дактилографском курсу" код инспирисаних мужева, будућих великих писаца (Толстој, Достојевски, Набоков). Нека је лака земља
тим женама, а не ловорисаним писцима. Једини ловор који су икад виделе, а заслуге су им биле немале је онај при спремању купуса. За који су опет биле вређане од стране (не)обдарених мужева јер ко воли да му услед мањка духа, из тела одлази икакав вишак ваздуха.