Странице

уторак, 20. септембар 2016.

Човек са шест бурми

Пролазим јуче градом, улицом коју знам напамет. Дрвеће грбаво као и обично, шетача мало више но обично. Леп дан, мами ван!
И све би наликовало уобичајеној маршути до куће да не угледах старца са прљаво сивим качкетом како спава на каменом постољу једне ограде. Згурен до тачке превртања, задивио ме је равнотежом спавача коју успева беспрекорно да одржи.
Сунце му није сметало, имао је качкет са толиким слојем прљавштине да би топлота морала својски да се заинати да му опрљи уснулу главу. Слојеви и слојеви прашине улични су фактор заштите од УВ зрачења. Но, шалу на страну најзанимљивије на њему беху руке. Имам теорију да руке највише откривају о људима. Ове су биле младолике и красило их је шест бурми. Три на једном, три на другом домалом прсту. Фасцинантно! Мене је ова једна жуљала, његових шест фино наслаганих једна на другу сијале су на сунцу. Из те близине успео сам да проценим да су све исте, бело злато, најфинији рад, енглеска бурма. Стари је морао бити имућан некада-помислих у пролазу. Али и женскарош јер свако ко више од једном стане на луди камен, мора бити непостојана и заљубљива природа. Није се дао до краја прочитати јер човека са затвореним очима не можеш реално процењивати. Сада је изгледао као шестоструко бивши муж. Подерано, погурено, одсутно, а опет некако самодовољно! Никаквог грча на избораном лицу нисам налазио, спавао је сном уморног детета, не уличара или пијанца. Продужио сам даље, на следећем ћошку чекала ме је моја жена. Цупкала је нервозно, требало је обавити дневну куповину. Ухватио сам је за руку, дотакавши јој обод бурме. Осетио сам претерану срећу због малог златног привеска на њеном прсту. Још увек је уредно носиш- упитао сам? Наравно-зашто питаш? Ништа, онако...промрмљао сам више за себе! Неки их имају шест, а опет самују заклошарено. Срећан сам јер нисам сам!


петак, 16. септембар 2016.

Кад-тад

Приметио сам да смрт никад не долази ненајављено. Мирис охлађене трулежи почиње да се осећа одраније. Чак и ако помислите да сте јој измакли, па славите дане преживелости као некакав "други рођендан", доћи ће она вама кад-тад, још грђа и страшнија.
А ви ћете у "међувременском" слављењу живота испасти будале јер правите веселу верзију сопственог, само одложеног погреба. Ту је јело, пиће, људи! Ваше месо које нема кад да се прописно охлади, од жудње за животом.
А у ствари начела вас је већ хладним ногама под ћебетом. Неподношљив је тај осећај. 
Лежећи положај, језа која не да мира, благи трнци, покрети који не резултирају никаквим осећајем. Прича се "хладно као у гробу"; не верујем да то има везе само са ентеријером вечног каменог узглавља. Мермерна боја човека у њој, асоцира на посивелост постојања, језу, нестанак. Наткасне са лампама и књигама само су животна поставка за изубадане воштанице и испраћајне говоранције ближњих једнога дана.
Обележени додиром смрти, људи годинама вуку оседеле праменове, преломима начете скелете, опекотинама опрљене коже верујући да су помиловани. Међутим, као код напада ајкуле, прво вас само ошине перајем (чиста демонстрација моћи), таман кад помислиш да си безбедан и да опасност јењава, она задаје фатални ударац. Косачица смрти долази по своје већ раније полегло класје. Бешња и луђа што у првом замаху ништа није покосила, по последњи пут узима своје. Места за погрешке нема. Само начин на који се живот гаси обично је исти као при првом покушају. У томе је сва иронија. Благоударени струјом гину од бојлера; некада срећно прегажени страдају на пешачком; пробирљиви у храни подлежу компликацијама тровања; а кукавице што целог живота беже пред другима најзад падају од сопствене руке.

четвртак, 8. септембар 2016.

Мамин син

Од свих жена које сам имао не сећам се јасно више ниједне.
Све њихове очи, а било их је туце (плавих највише), слиле су се у матицу једних очију; плаветнило ока моје мајке. Биће да сам у свима њима, тражио топлину зенице која ме је породила, први пут погледала. Неко ће рећи какав Едиповац! Али сад схватам да сам у ствари био клинац који је желео да лечи тугу из очију својих девојака; пројектовану тугу своје мајке. Поносно могу рећи био сам "офталмолог" који се трудио да санира обољења преварених жена, чија је жута мрља заказала. Све оне нису најјасније виделе са каквим нитковима улазе у приче и решио сам да их не кривим. Био сам њихов сапатник, изабрани надрилекар. Волео сам све своје "пацијенткиње", пружале су ми осећај величине. Састанци су нам личили на приватне прегледе где сам покушавао да проширим своју специјализацију са очију и на друге делове тела. Успех је биo загрантован кад год бих чврсто одржавао контакт очима, а руке би саме радиле своје.
Пар сеанси било је довољно да  се врати искричавост и заводљивост погледа јер повређене жене су чудо! Ласкао сам тамо где се најмање очекивало и управо то ми је обезбеђивало позицију мага. Враћао сам се кући слатко уморан, сањао ласцивне снове.
Јутра бих дочекивао увелико будан са рамом у рукама. Са слике ме је гледала мајка, праоко мога сећања, увек сетно и нежно у исти мах. Њега нисам знао како да излечим. Био сам дечак који све види, разуме, али не уме.