Странице

петак, 14. јул 2017.

Будни су они који воле


Гледате ли тела вољених поред којих спавaте, онако испитивачки као да се не знате већ толико дуго. Увече кад све се смири, дан утиша тон и све боје постану тама, гледате ли лица својих уморних жена док беже у сан? Имају ли нових бора или смејалица та лица што вас свакодневно срде и веселе? Какве мисли вијугају под њиховом косом? Које се сумње мешкоље у перју улеглих јастука? Тиче ли вас се како су провеле дан и боје ли се чега без вас јер страхови никад на починак не иду сами. Одвуку оног слабијег да га преврћу под собом и зноје до јутра. Јесу ли жене које љубисте онако страсно и даље достојне пажње?
Није ли их мајчинство уморило, окренуло на други бок у кревету? Леђа што некад сијаху под месечином нага, сада уздрхте само на дечји плач у ноћи. Спуштате ли дланове на њих и кад не траже од вас нежност? Или све одлажете за сутра, други дан или вече кад буде смејна и одморна. Део ћебета испод себе савијете, детиње себично, осетите грубе шавове њене спаваћице која се не скида више изазивачки, сама  јер мајка је тек однедавно и треба јој сна.