У одсуству

Откупљујем љубав годинама уназад, оним чиме се она, кажу, иначе не може купити-новцем! Пазарим ствари на велико, битно и небитно, утрпавам их људима драгим, само да не примете како ме нема. Заиграни као деца новом играчком, не чују врата на излазу и то да не знам када  ћу се поново вратити. За њих сам још увек ту негде и близак. Јесте да одавно не пијемо кафу сви скупа, али ту су скупоцене порцеланске шоље као поклон (да ме не забораве). И гомила неначетог кекса на тањиру, знак да фали онај ко га највише воли.
Поносан сам на себе-препродавца! Уваљам своје одсуство другима за трен, попуним празнине, али изгледа само онима који ме већ годинама познају, воле. Мада све исто одрадим и са људима мање битним, непознатим, ђавола, не иде!

За њих су моји поклони само роба и ништа више! Сувише су то нестрпљиви, себични људи да би ми љубав узвраћали и без мене крај њих.

Увек иста

Има то нешто у њој! Знам да ни по чему није изнад мене, али уме да се постави тако. Кад говори, прска те речима као да фајта јефтину тканину. Док хода жустра је у кораку, вукла је поноситост у сваком свом гесту. Никад се у очи нисмо погледали, већ ме је некако нишанила, са страшћу сам ишчекивао да окине. Увек сам је дуго чекао да дође, каснила је из светог женског принципа. Говорила је све док је чекам, зна да је желим. Глупост! Желео сам је стално, понајмање кад бисмо договорили сусрет. Одсуство ме је њено прогањало, болело. Тада сам се осећао неискоришћено, никог није било да ме прогања супериорношћу, меље савршеном машином за потцењивање. Живео сам чекајући да ме се коначно одрекне. Тада бих са сигурношћу знао да сам ипак био део ње, да ме одбацује, одраста и да нестајем.

Идем ван по мало ега

Понестаје ми свега у кући: зејтина, шећера, највише ега! Досадило ми је да будем домаћица, хране спремачица, да живим само између оброка, ако их уопште неко похвали кад на храну навали! Опсесивна сам у скупљању зачина, једино сам њима умела да владам, зачиним дан, учиним да ствари буду баш по мом укусу. За вољење колико видим и немам дара! Нема те књиге у којој мера и поступци дају савршен "залогај", није да нисам покушала!
Пекла сам га на тихој ватри, наливала најфинијом чоколадом, јагодама га хранила, уз шампањац наду проливала, безуспешно! Није ме хтео! Его сам љути у џепу скривала, ко паприку за којом се посегне само у ретким приликама.  Док није учинио да се осетим јефтино и недовољно хранљиво за његову емотивну алавост. Од тада сам стално ван, не чекам га више за оброком, време ми не пролази у набавци. Опамећена налазим начина да му забиберим чорбу!

Док чекамо...

Баште су биле препуне доконих, здравих људи чије је око запињало о конобара, са значајном  недоумицом (да ли да поруче топлу или хладну нес). На другом крају града пулсирале су болничке чекаонице крцате оболелим, цупкајућим светом који је унезверно ишчекивао лекара. "Спаситељ" је сваког часа требало да дође, почне са радом, протумачи значајно нажвркане папире.  И као што сваки кафић има мангупа који је свакодневним испијањем најскупљих пића и поздрављањем шетача стекао репутацију инвентара, тако и свака болничка чекаоница има одомаћеног пацијента-скретничара.