Ја нисам један од тих. Више "Хичкоков" лик са прозора, жив и здрав заправо, само лењ да се укључи, рођен више за посматрача. Свет се ионако поделио на актере и посматраче. Ови се муче, грче, увек журе, ретко осмехују и ми контемплатори којима треба само видик и дистанца.
Људе сам увек боље сагледавао са висине, него из непосредне близине. Јер ћелава темена и кратке ноге боље видиш (од-горе). Изблиза видиш оно што мораш, одозго оно што желиш. И смех. Увек ми је фалио доле, међу људима. Овако сам могао да се церим и подсмехујем без устезања.
На трону међу мушкатлама (нaјчешћем прозорском цвећу) једног јутра права представа. Истетовирани тип и пудлица...О, Боже! У почетку беше само маса трибала на сунцу, тетоваже без реда и значења, начичкане на пребрзо набилдованим плећима. Прави правцати Баџа, помислих! Вукао је нешто на ланцу. Очекивао сам пса жестоког попут трибала. Кажу да пас наликује газди и обратно! Чуо сам како пискаво дозива
( Рекс, Реееекс) кад тачно пред ноге овог надувеног мацана, из контејнера је искочила права мачка. Препаднут њоме личио је на хелијумски балон, који је сваког часа могао да се откине и полети. Овај деминутив од тигра, улични мачак-ђубретар, престравио је храброг власника и изазаво Рекса да се коначно појави. Била је то црна пудлица. Није се удостојила ни да залаје како треба. Неколико бедних ав-ав-авова и то је све. Мачак се победоносно вратио на контејнер. Тип је само боље затегао већ припијену мајицу и понео даље пудлицу, као какав аксесоар моћи. Да не поверујеш!
Нема коментара:
Постави коментар