Усидрена

Сваког дана враћао се кући сетан, али пун жеље да нешто промени. Желео је да поново освоји ту жену коју је осудио да га довека чека. Променила се у међувремену, а да то није приметио. Требало је други да му кажу, где је лепота "твоје лепоте".
Кад ју је упознао не само да је била најлепше него и најзаводљивије створење које је икада срео.
Била је од оних жена чија лепота не скреће нагло пажњу на себе, не очарава у први мах.

Тек кад јој се приближиш ако успеш да је рашчланиш, схватиш да пред собом имаш савршену слагалицу коју треба само посложити и дивити се. Ни сам не зна зашто је баш њему дозволила да јој приђе и каже оно што су сви већ хтели "бескрајно си лепа, можеш ли икако бити моја". Схватио је да најлепше жене најбрже поружне ако се не воле довољно. Егзотичне биљке труле без адекватног третмана. Ако присвојиш расну лепотицу, мораш јој омогућити редовну порцију комплимената и сам се претворити у огледало. Знао је да се са годинама међу њима ствари морају мењати. Успешно је начинио амбис у који је отицала сва њена чаролија. Љубомора, шта ли је? Уплашио се да баш кад постане његова, некако ће му бити незадржива. Лакше му је било гурнути је, него загрлити. И као дечак је био такав. Вукао је за косу девојчице и измицао им столице у знак симпатисања. Није се, дакле, пуно изменио. Једино што је знао да крај себе заиста има жену, девојчурка у срцу. Свака друга би одавно окренула леђа и отишла. Она несвесна себе, усидрена и већ клонула, чекала је на њега. Да као некад приђе, нечујно и са леђа шапне "бескрајно си лепа, хоћеш ли и даље остати моја"...