Човек-ствар

Остављен од свих, окренуо сам се стварима. Оне су ме, бар, увек чекале тамо где сам их остављао. Биле су ми верне. Још једно напуштање у животу нисам могао да поднесем.
Људе нисам успевао да задржим у строју љубави, врпољили су се, жуљао их је ред по ком сам их волео.

Желео сам да се осигурам од усамљености и свој живот испуним непокретностима. Није истина да те ствари не могу волети. Оне кад грле, гуше, гутају. Требало ми је да и мене неко убитачно воли. Сјај заљубљеног ока заменило је угланцано посуђе по витринама, рукавица за рерну постала је најближе руци чију сам топлину прижељкивао. Телефон  се од "усијане" справе свео на нешто што бих увек покајнички враћао на место, очекујући да ће се други ипак први јавити. Дуговано ми је то. У међувремену пуштао сам људе да верују како ми је добро, да имам живот пун живота. У ствари био сам заробљеник самотне игрице у којој "немоћни Марио" не прелази на виши ниво живота. Пун једа не гризе чудесну печурку опроштаја од које се постаје већи и бољи; већ  потања, труне...постаје човек-ствар.