Магдалена

Звала се Магдалена. У тренутку кад је села до мене знао сам да ће бити прва, али ни претпоставио нисам да ће остати једина која ме је тако обележила.
Почињала је школска XY нека, "тридесет други" август, зашто не?
Настављао сам да бројим дане мртвог лета јер у септембар никад нисам полагао наде.
Све лепо већ би се збило и убило у лету,
с јесени сам увек више глуварио него живео.

Међутим, нешто се увек догоди! Tако се и са мном зби...Чудо, нова ученица, свежа клупска крв.
Прћасти сањалачки нос напред и косооока црнка села је до мене. Изгрижена оловка пала је доле док сам изговарао своје име. За њу сам био Урош Небитни, она за мене Магдалена Велика. Историјски гледано није ни могла да успе, мислим, наша прича.
По први пут за мене је једна јесен почела као Господња, све до тад била је великог Бога спрдња. Мој старији друг, ванредни школски цртач, учинио је наше време бесмртним.
Кад сам му се поверио да мислим да волим, решио је да провежба своју tatoo мајсторију на мојој подлактици.
Мали црни као њене очи искошени иницијал М нашао се мојој руци. Болело је као што ће ме она болети. Ваљда, крв увек крв тражи. Хтео сам да јој поклоним нешто и пре него што стварно заслужи. Данима сам увежбавао приступ ..."Не треба ми твој број телефона, већ имам нешто твоје, хоћеш да видиш?" И онда бих завртао рукав до лакта и док се она сањалачки осмехивала, успевао сам да је загрлим, уз мало среће и много маште пољубим.
Међутим, другима увек некако успевају наше замисли. Ни сањао нисам да је нова, школска заљубљеник у body art и свакојако цртаније по телу. У мом случају била је то преварантска околност. Требало је да заволи исцртаног, а не исцртатеља. Мој најбољи друг, ванредни издајник, показао јој је чари цртачког заната пре мене. Сазнао сам то последњи, видевши их у загрљају на степеништу школе. Он се зналачки осмехивао, она га упијала (мени несуђеним) очима сањалице. Био је сав ишаран ситним тетовжама по скривенијим деловима тела, наспрaм њега био сам прави дилетант. Грешком обележен словом неузвраћене љубави, решио сам да заборавим, замрзим јесен и вечно носим дуге рукаве. У жару своје прве од беса припаљене цигарете угасио сам мало косооко слово М. Иако кроз мене никад није прогледало, дан данас ожиљкасто зрики са подлактице и на промену времена зна тако да заболи.