Прво научиш слова, па вредно читаш да би у живот могао да закорачиш. И јеси ли закорачио? Тачније заглибио си дубоко у парадокс. Превише слова одједном може да те преквалификује и среже шансе за стваран живот. Од свих слова азбуке највиталнијим ми се одувек чинило Ж. Кракато и тешко за писање. И не само што ЖИВОТ... та велика реч почиње на Ж. Стварно, мучно га је савладати у писању, а знати живети и преживати писменом човеку још је теже. Схватио сам да нам се уместо сањаног Ж, углавном дешава мртво, безвучно, зјапеће Ш. Ш као шанса за живот, а не живот сам. И личи на некакву вилу, трозуби додир могућности. У школи те уче да су парњаци (звучно Ж и безвучно Ш). Једно без другог не иде. Али шта је ту пар? Од могућности се не једе, од могућности се не расте.
Једно је сигурно, у могућности се остаје укопан. Ту си сигуран као у гробу. Шансе су подељене, једном до два пута годишње, маса зарадована, конкурси пре отварања затворени. Но, није баш све изгубљено. О зупце овог Ш, прочачкајте добро зубе, ако вам никад ништа и није запало. Широк осмех је битна ствар. За лажну слику пресудан. И решио сам да парњаштво Ш и Ж, претворим у праву парницу. У језику су промене могуће, зашто је у животу све тако неизводљиво? Можда да имам говорну ману, онда бих сва своја шушкетања могао боље да уновчим. Чуо сам да "мутави" боље пролазе. Све би ми изгледало тако савршено једногласно, да не бих ни умео да артикулишем икакву примедбу на живот. Само једно велико ШшШшШ као мокрење, иритирајућа сметња, луди гусан, један букач више.
Нема коментара:
Постави коментар