Тек тако

Удала се моја бивша тек тако, као да нисам ни постојао. Звао сам је уобичајено, око шест по подне. Требало је да проверим важи ли договор од јуче. Звонило је дуго и таман кад хтедох да прекинем, јави ми се њена мајка, госпођа Б. Нисам имао част да је упознам, али зазвучала је питомо. Претпостављао сам да је моја малена на њу, кротка и мила. Знаш оно гледај или слушај мајку...како год!
Трудио сам се да преко телефона увек делујем незаинтересовано и прескочим типска иследничка питања.
Оджвакао сам: "Треба ми Вања."
Жена је замуцнула као да сам добио погрешан број. Мала пауза, следи искашљавање...
"Вања, моја Вања, овај, слушај момак...Чула сам о теби све најлепше, али за ово што следи нема машница и украсних папира. Вања није код куће!"
Пресекао сам овај "питоми" монолог са: "Добро, а кад се враћа?"
Наједном је звучала загрцнуто, речита госпођа Б.
"Поента је да се не враћа кући. Не враћа се више ни кући, ни теби, ни нама. Разумеш! Удала се и побегла од куће! Уосталом, од каквог се момка девојка тако растаје, бежи, удаје крадом за другог! Док је била под нашим надзором, овакве се глупости нису могле десити. Мора да је била јако несрећна с тобом!"
Слушалица је, чини ми се, остала да лебди у ваздуху, црна и бездушна. Женин глас злослутни претварао се у шиштећег питона и заједно са гајтаном који сам увијао око прста почињао је да ме стеже и дави.
Вааања...Име меко и бунтовно нестало је те вечери из родитељског стана и једног момачког адресара тек тако, као да никад није ни постојало.