Хватач снова

Дуго већ нисам срећан, а сањам о срећи стално. Привиђа ми се та мала успијуша, шуња се кроз свест, долази у обличјима разним. У сну једноставно умем да живим, весељак сам окружен људима, вољен. У стварности самоће слуга. Прсти вољених ме жељно додирују, не дају, држе уз себе, шапућу да им недостајем... Препознајем им руке по ноктима, дугим прстима, бурмама прерано земљи предатих. Сваке вечери живим по један отети дан, у инат судбини.
Будим се тежак и замишљен због свега што је могло да буде, а није. Празне ми руке, квасац бола у грудима. Недостају...Они су своје кругове затворили, њихов сан тврд је као камен, вечан. Само ја - осуђен на сомнабулизам. Хватам отето, гоним вољено, нисам ја обичан месечар!
Зурим у месец  што се од дебљине одронио, креда ми на дланове пада. Играмо се "школица" моја нерођена деца и ја; она нас гледа поносно кроз окно кућног прозора, очима мога вечног сна.